Дописни и редовни су из Србије, док се за иностране бирају страни држављани који су заслужни „за општи напредак науке или уметности и за развој научних или уметничких веза” између Србије и њихових матичних земаља. Дописно чланство је „први ниво” приликом уласка у Академију. Услови за дописно чланство су држављанство Србије и истицање „изузетним научним или уметничким радом”.
Касније се међу дописним члановима бирају редовни - академици, а услов је да су се током свог стваралаштва, а нарочито од уласка у Академију, истакли изузетним доприносом у науци или уметности.
Сликањем и цртањем марина Абрамовић почела је да се бави 1960. године, а 1970. завршила је Факултет ликовних уметности у Београду. Почела је да истражује звучно окружење за време постдипломских студија које је завршила 1972. године на Академији уметности у Загребу, код професора Крста Хегедушића. Од 1970. до 1973. године радила је звучне инсталације и учествовала на изложбама у Студентском културном центру у Београду са Расом Тодосијевићем, Зораном Поповићем, Ером Миливојевићем, Нешом Париповићем и Гергељем Уркомом. Од 1973. почела је да предаје на Академији уметности у Новом Саду, а истовремено се бавила филмом, видеом и ритуалним, прочишћавајућим перформансима, у покушају да се дистанцира од репресивне културе њене породице и Титове послератне Југославије.
Средином 70-их напустила је земљу и одселила се у Амстердам, где је 1975. године упознала Улаја, професионалног и личног партнера наредних 13 година. Заједничким перформансима и „релационим радовима”, као сто су „Breathing In/Breathing Out” (1977), „Rest Energy” (1980) i „Nightsea Crossin” (1981-87), истраживали су параметре снаге и зависности између њих и публике.
Последњи заједнички рад, „Шетња великим зидом” (1988), подразумевала је 2.000 километара дуго пешачење Кинеским зидом, при чему су пошли са супротних страна и срели се у средини. Након тога, Марина Абрамовић почела је да ради и излаже самостално.
Марина Абрамовић је 1997. године требало да представља тадашњу СРЈ на Бијеналу у Венецији, али је одлука о њеном избору промењена и Црна Гора, која је предлагала уметника за национални павиљон, одабрала је Воја Станића. Абрамовићева је ипак учествовала на централној изложби, на позив генералног комесара Бијенала Ђермана Целантеа, а за инсталацију „Балкански барок” добила је Златног лава.
После извињења црногорског Министарства културе, учествовала је 2004. године на Цетињском бијеналу, као и на 45. Октобарском салону у Београду, вративши се у родни град после 30 година. Добила је почасну награду Октобарског салона, на којем се представила радовима „Рачунајте на нас”. Од 1997. године професорка је на Високој школи за ликовну уметност у Браунсвајгу у Немачкој. Од 1998. чланица је Управног одбора Центра за савремену уметност у Китакјусуу у Јапану, а од 2001. ради и као уметник у Атељеу Калде у Сасеу у Француској.
За рад „Кућа са погледом на океан” - 12-дневни перформанс у њујоршкој Галерији „Шон Кели” добила је 2003. године награду „Беси” града Њујорка за игру и перформанс.
Награду Удружења америчких уметничких критичара добила је 2004. године, када је добила и почасни докторат Школе института за уметност у Чикагу. Самосталну изложбу у њујоршком музеју Гугенхајм имала је 2005. године. Абрамовићева је 2005. године представила пројекат „Балкан еротик епик” у Пирели Фондацији у Милану и у Шон Кели галерији у Њујорку.
Исте године извела је серију перформанса „Седам лаких комада” у Гугенхајм музеју у Њујорку. За ту самосталну изложбу добила је признање Гугенхајма 2006. и награду АИЦА УСА за „Best Exhibition of Time Based Art” 2007. Марина Абрамовић одржала је и велику ретроспективу у Музеју модерне уметности у Њујорку „The Artist is Present” 2010. године, која је обухватила истоимени тромесечни перформанс.
У 2011. имала је и велику ретроспективу у уметничком центру „Гаража” у Москви, а учествовала је и у представи редитеља Роберта Вилсона „Живот и смрт Марине Абрамовић”, ре-имагинацији њене биографије, која је била поруџбина Манчестерског интернационалног фестивала.
Дугометражни документарни филм „Marina Abramović: The Artist is Present”, који је режирао Метју Акерс, а говори о припреми и реализовању њене ретроспективе у МоМА, премијерно је приказан у јануару 2012. године на Филмском фестивалу Санденс. Потом је приказан и на 62. Берлиналу, где је добио награду за најбољи филм у документарној селекцији програма „Панорама”. Учествовао је потом на још низ међународних фестивала широм света. Марина Абрамовић живи и ради у Њујорку, а њени радови налазе се у бројним великим јавним и приватним колекцијама широм света.
ПОЛИТИКА