Наведени позив био је и прави изазов јер је реч о изузетно значајном, свестраном, а савременој читалачкој публици недовољно познатом писцу. Стога ова монографија наставља „мисијуˮ (ре)афирмисања дела и делатности Анђелка Крстића, у којој учествује све више\ издавача, уредника, стручних читалаца из књижевноисторијских и историографских кругова, али и обичних читалаца, посвећеника лепој, вредној и документарној књижевности.
Једно од обележја књижевноисторијских истраживања српске књижевности последње две деценије јесте ревалоризација дела скрајнутих или заборављених регионалних писаца (Максимовић, 2013). Таква истраживања не треба да се мимоиђу с делом Анђелка Крстића, писца Старе Србије, значајног у домену друштвеног, просветног и књижевног ангажмана. Међу приповедачима Старе Србије, уједињеним мисијом похрањивања сећања на укупан друштвено-културни, политички и духовни живот наведеног географског простора, нарочито се издваја Анђелко Крстић – стваралац који је свој укупан рад (сакупљачки, приповедачки, књижевно-научни, те јавни, просветни) посветио важној културној мисији у области данашње Северне Македоније. Због наведених околности стваралаштва Анђелка Крстића у његовом и нашем времену, први одељак монографије посвећујемо аспектима рецепције књижевности Старе и Јужне Србије. Полазећи од књижевноисторијских поставки овог књижевног опсега, дело Анђелка Крстића разматрамо из угла докуменарности, регионалности и аутентичности као важним аспектима рецепције књижевног стваралаштва писаца Старе и Јужне Србије.
У односу на књижевнокритичке и књижевноисторијске прегледе где се документарна проза Анђелка Крстића смешта у прву фазу његовог стваралачког процеса и одређује као засебан жанр, друго поглавље монографије се усмерава ка документарном поступку овог ствараоца, евидентном у целом књижевноуметничком опусу, и условљеном многим спољашњим чиниоцима мимо периодизацијског (соцреалистичког) контекста. Нарочита пажња је посвећена етнографском слоју Крстићевог капиталног дела, романа Трајан, репрезентативног и у погледу начина трансмисије фолклорне грађе, и у погледу њене квантитативне заступљености. Унутар овог слоја, иманентно-поетички су истражена семантичка језгра Крстићевих дела – мотиви печалбарства и свадбе, без заобилажења интеркултуралног аспекта Крстићевог стваралаштва, условљеног самим поднебљем на коме се развијао као писац, и које је описивао (Дримкол у данашњој Северној Македонији).
У трећем одељку монографије конкретизујемо и систематизујемо општеприхваћена запажања о приповедним елементима дела Анђелка Крстића, проширујући их специфичностима наративног света Крстићевог капиталног дела, романа Трајан (1932). Сходно природи Крстићевог стваралачког поступка који осветљавамо у релацији са књижевним периодом и друштвено-историјском ситуацијом која га условљава, и у већој мери кроз имплицитну поетику, интенције емпиријског и имплицитног аутора романа Трајан и његов приповедни поступак доводимо у везу са епским приповедањем. Значајне аспекте Крстићевог приповедног поступка налазимо у епској мисији, техници ab ovo, односно саги о породици Радевић, обликовању Трајановог лика по узору на епски предложак, те у заступљености фолклорних елемената наратива, што су уједно наслови пододељака. Наведено истраживање узима у обзир и елементе модернизације приповедног обликовања романа Трајан.
Одељак закључујемо освртом на рецепцију епског приповедања Анђелка Крстића из угла наше савремености, отварајући простор за полемику у вези са а(на)хронијом оваквог поступка. Усмеравајући се ка, наизглед, маргинализованом лику жене у прози Анђелка Крстића, долазимо до изненађујућег закључка не само о њеној заступљености у делу овог писца, већ и о важности приповедне функције и семантике Крстићеве јунакиње. Такође, целовитим истраживањем прозног опуса овог писца запазили смо да је жена у његовом делу присутна не само као књижевни лик, већ као метонимија, чак и симбол читавог света, а Крстићев наративни свет је епски, старосрбијански, ишчезли. ж
Анализа грађе у овом одељку организована је тематски (према Крстићевим приповедним циклусима), структуралистички (сходно функцијама лика жена у прози овог писца), наратолошки (кроз издвајање доминантних поступака карактеризације жене; типизацију и индивидуализацију). Кроз лик жене указали смо на нека нова и могућа значења прозе Анђелка Крстића.
Пети одељак монографије доноси ново читање дела Анђелка Крстића, са тежиштем на тумачењу ауторовог „манираˮ истицања (наглашавања) одређених речи, које је много више од техничке интервенције. Пажљивим ишчитавањем Крстићевог романа и приповедака долазимо до закључка о семантичкој дубини наведених места, али и њиховог значењског укрштања у својеврсним „тамним кутовимаˮ који скривају важне наративне рукавце.
Од шестог одељка монографије указујемо на значај мање проученог Крстићевог аутобиографско-мемоарског дела за разумевање далеке, епске слике данас непостојећег географског простора и система вредности. Најпре истражујемо поетику лирског реализма у стваралаштву Анђелка Крстића, настојећи да укажемо (и) на модернизацију његовог књижевног поступка Овде значајну пажњу посвећујемо наративним стратегијама приповетке Три цванцика. Крстићева Сећања савременог читаоца подробно, јасно, фактографски тачно, а уметнички уобличено упознају са приватним и јавним простором Старе Србије у бурном историјском периоду с краја 19. века до половине 20. века, који су обележили ратови балканских и светских размера, али и борбе таможњег живља за афирмацију своје културе и вере. Непосредни учесник такве борбе био је „учитељ из Дримколаˮ,
Анђелко Крстић. Циљ осмог одељка јесте дати допринос критичком проучавању Крстићевог дела са аспекта његове аутобиографско-мемоарске прозе, публиковане 2000. године под насловом Сећања, као и указати на њихову жанровску и периодизацијску контекстуалицазију, а све са вишим циљем – доприноса интегралном проучавању Крстићевог свеколиког стваралаштва. Сходно постављеном циљу, одељак је структуриран кроз следеће целине: опис рукописа и интенција Крстићеве аутобиографско-мемоарске прозе; Сећања у контексту документарне прозе српског реализма; топоси Крстићевих мемоара; Сећања у светлу функција књижевности; појам и значење граничности; усмена традиција Сећања; комуникативни аспект и рецепцијски учинак.
Последњи одељак монографије је полемичког карактера и представља кратак осврт на ранија идеолошка читања дела Анђелка Крстића која сужавају и значења и значај дела овог ствараоца. На овај одељак надовезује се први додатак монографије, Живот и рад Анђелка Крстића. Књига се завршава списком коришћене литературе, библиографијом Анђелка Крстића и својеврсним појмовником сачињеним из књижевнотеоријских, књижевноисторијских одредница, као и оних елемената важних за разумевање поетике Анђелка Крстића.
