04. јун 2010.

У Скопљу су у доба Краљевине Југославије, у склопу културно-уметничког препорода града, била формирана и деловала бројна музичка и певачка друштва: „Вардар", „Мокрањац", „АД Обилић", „Абрашевић", као и Јеврејско певачко друштво, Монополско певачко друштво и многи свештенички хорови.
Међу њима се по квалитету издвајало певачко друштво „Вардар" у ком су били учлањени млади људи из свих друштвених слојева. Диригент хора, Перо Илић, је обрађујући народне мотиве у певању и држећи часове из певања, био један од пионира који су давали допринос у развоју музичког живота у граду. Део чланова овог хора је 1921. формирао певачко друштво „Мокрањац" које је већ следеће године одржало први уметнички концерт. Највећи део својих концерата је организовало у Официрском дому и Народном позоришту, где су обично извођене духовно-црковне композиције Мокрањца, Станковића, Биничког, Бротњанског и других. Диригент овог хора био је Стефан Шијачки који је радио на развоју музике обрађујући народне љубавне, печалбарске и хумористичне песме, али и народна кола, третирајући их као основу за кореографију.
„Мокрањац"
Услед јављања културне потребе града о образовању младих, 1928. године била је отворена прва музичка школа у власништву Саре Арсић, да би шест година касније била формирана и музичка школа „Мокрањац", са циљем образовања младих кадрова. Главни иницијатори за отварање школе били су дугогодишњи председник певачког друштва „Мокрањац", др Војислав Радовановић, професор Универзитета, који је руководио и истоименим певачким друштвом у чије време је оно постигло значајне резултате и издигло се на ниво уметнике установе, затим Душан Коњевић, директор Женске гимназије и композитор Миодраг Васиљевић. Школа је радила под надзором Министарства просвете и за њено похађање плаћала се школарина. Наставни кадар био је са сасвим солидним стручним квалификацијама: Фредо Херцог, војни мајор који је држао наставу из појединих инструмената, дириговања и читања партитура; Миодраг Васиљевић, који је предавао музичку систематику, виолу и виолину; Лепосава Павловић, наставник из музике, клавира и историје музике; Властимир Јецић, наставник виолине, Јосип Брнобић, каснији директор школе, а наставник виолине, соло-певања и клавира и Трајко Прокопиевић, наставник виолине. Настава се изводила индивидуално и колективно, како за редовне тако и за ванредне ђаке, који су се тако спремали да понесу једно од многа звања према тадашњим педагошким правилима. Ово су им омогућавале сведочанства и дипломе која су важили као документа о стручној оспособљености, а издавала су се након деветогодишњег школовања и полагања завршног испита. Школа је такође организовала и 15-дневне бесплатне курсеве за диригенте, који су се састојали из теоретске наставе и практичних вежби, након чега су се издавале дипломе. Осим наставног дела, у склопу активности школе спадали су и музички часови у Народном позоришту, где су биле организоване вечери камерне музике пропраћене предавањима о њеном развоју и извођењем Бетовенових и Моцартових дела за која је, иначе, владао велики интерес код скопске публике.
Опере
Није наодмет напоменути да је заслугу за развој музичке делатности, а нарочито инструменталне музике, имало и Народно позориште. Наиме, у саставу позоришта радио је и оркестар под руководством војног капелника Урбана који је уједно био и први позоришни диригент у Скопљу, а после њега Бимер и професор Вацлаф Недела. У време њиховог рада са оркестром извођена су дела са певањем и оперете попут „Врачаре", „Лепе Јелене" и др., а приказане су и опере „Мадам Батерфлај" и „Травијата". Нешто касније започело се са симфонијским музицирањем које је оркестар сваке недеље изводио на концертима где су била извођена и класична дела. Тако је скопска публика полако оштрила слух за овакву музику, са задовољством слушајући симфоније које су билe понављане и по неколико пута.
Због све већег интересовања било је неопходно обезбедити довољан број музичких представа за скопску публику. Због тога је 1936. формирана Скопска музичка заједница у коју су били учлањене различите музичке установе, певачка друштва, оркестри војне музике и Скопски музички квартет који је неговао камерну музику, као и појединци из музичког света. Те године је сваког месеца била организована по једна премијерна приредба са извођењем оркестарских, хорских, солистичких и других дела.

Плес
Одређена музика и музичке приредбе свакако су захтевали и сценски наступ, али и плес, због чега је 1931. била отворена школа за модерне плесове „Академски серкл", где је професор био извесни Светолик Вучковић из Београда. Часови на којима су се учили фокстрот, танго, кик-степ... одвијали су се у пасажу Ароести, а за време празника и недељом, организовала су се матинеа. Испостава ове школе налазила се у хотелу „Бристол", где је радила поподневна плесна школа за одрасле.
Богатије и виђеније скопске породице су музички дух неговале и код куће, између осталог ангажујући и приватне учитеље клавира, виолине, хармонике, мандолине и сл. које су за ту прилику ангажовали у Београду, Солуну, Бечу... За шире народне масе музика је била доступна преко грамофона. Тако се музика гласно пуштала и одјекивала из дућана на Улици краља Петра (данашња Македонија). У граду је у то доба било доста радњи, претежно у власништву Срба, које су продавале грамофоне, а поједине су биле и, за то доба, савремено, ексклузивно уређене. У свим овим радњама су се могле набавити и плоче тада познатих певача Руже Декић, Костице Станисављевића, Влаха Пољетака и других, као и плоче са француским шлагерима, валцерима, операма, аријама, али и са ромском музиком.
Радио
Музика се такође емитовала и преко радио-апарата којима је Скопље било преплављено током '20-тих и '30-тих година минулог века. Први радио у Скопље је донео 1924. трговац Станко Костић. То је изазвало праву сензацију и најавило популаризацију радиофоније, не само у Скопљу, већ и шире, јер је био најбржи извор информација из земље и региона. Интерес за слушање био је изузетно велики. Велики број је свакодневно долазио испред куће Костића, да испод отвореног прозора слуша вести и музику. Због тога је сасвим разумљиво и разочарање које су људи доживљавали када је због техничких кварова на пар дана било немогуће слушање радија.
Постепено годинама све више људи је набављало радио-апарате који су у међувремену доживели буран напредак, па је познати апотекар Ристић (власник Ристићеве палате) већ набавио и радио на струју. Тако се до 1928. преко 50 скопских породица опремило радио-апаратима. На скопском радију су редовно гостовали певачи из Београда, а 1932. представљене су и македонске песме које је тада, а и касније, најчешће изводио Васил Хаџиманов. О радио-апаратима су се могли наћи подаци и у новинама, које су рекламирале тада модерне и веома квалитетне марке апарате различитих произвођача. Конкуренција и потенцијално тржиште су у Скопље довели и заступника чувеног „Филипса". Тај послевни потез се убрзо исплатио, јер је 1935. регистровано скоро 800 апарата, а и број претплатника је указивао да је у то доба радио био далеко популарнији од телефона! Међу напреднијим Скопљанцима је било и доста радио-аматера, од којих су неки касније иницирали изградњу радио-станице. Прва је била лоцирана у Душановцу (сада насеље Маџари), али је главна ипак подигнута тек 1939. на површини од 500-600 квадрата код тадашње Амбасаде Румуније, односно на локацији где се данас налази Саборна црква. То је била и претеча и темељ будућег развоја радио-станица и даљег неговања музике и музичке културе.