Подсећањем на 102 годишњицу пробоја Солунског фронта, једне од најзначајнијих операција савезничких снага са српском војском у њој, уводом у тријумфално окончање Великог рата, под наметнутим условима заштите од заразе коронавируса, одајемо пошту јунацима нашег рода – на Кајмакчалану.
Ту на тим врлетним просторима Ниџе планине, од 12. септембра 2016. године, – 19 паклених дана било је поприште најкрвавијег ратног обрачуна српске војске са бугарско-немачким снагама за освајање стратешке коте 2552 – Кајмакчалан. За увод у завршну операцију пробој Солунског фронта, извојевање коначне ратне победе и слободе.
Испред спомен капеле Свети Илија, на тој историјској коти Кајкачалану, у простору изнад орловских гнезда, најрадије и најкорисније је оћутати. На коти 2552 надморске висине, потврђује се да „историја удара свом својом снагом“. И даље се осећају та „шибања“ на лицу. Души. Не постоји оквир за време и простор.
Лебдећи између неба и земље, додирујемо врхове небеског, оностраног простора, хватамо талас(е) "небеске" престонице. Бог је постао човек, али су ови див јунаци, сељаци српски подвигом прошли голготу и уподобили се Богу, постали му сатрудници. Чујемо и огледамо лет птица. Надохват су нам руку. Тутње облаци. Попут ритма корака српске војске која је јуришала - само напред, за се није знало. Они нису питали, зашто баш ми?
Несрећници у бугарској војсци нису ни слутили ни веровали да неко може да се упиње на те врлети, висине и врхове и да јуриша на митраљезе, на снопове смртоносног олова под пуном ратном спремом, зато нису имали резервних положаја, и зато је бежанија била несносна...
Ветар је блажи, али не јењава. Као да нам мртви шаљу знаке да знају да смо поново ту.
На котама планине Ниџе и њеног највишег врха Кајмакчалана утиснуног у историју, на 2552 метара надморске висине, читамо поезију суштине, исписану грудима, од неписмених и учених српских сељака и њихових мудрих официра, великих војсковођа. Српске Геџе који су исписали епопеју вечности. Оставили нама недостојним потомцима библијске димензије подухвата који се не да схватити и разумом уобличити.
Овде; на овоме месту, коленичимо, где су се водиле највеће битке Првог светског рата.
Убирамо цвет са стаза где су се разорним ударима убитачне артиљерије мењале природне слике околине, и још више, постајемо свесни свог недостојног корака у одавању почасти прецима овенчаним славом који су животе дали на тој „Капији слободе“, крвљу утабали стазу сунца које се кроз облаке уздиже на висинама небеским...
У сусрету са вечношћу, апостолима јада палимо воштанице, с приносом тамјана појемо заупокојен тропар, муцавих душа, клањајући се њиховим снима, грешних усана зборимо.
Ни паметни нисмо, како сте бреме то носили, како ли сте се тако храбро борили, каква су вам јутра и ноћи биле пре једног века,, какав сте живот живили, па сте снагу имали за ту херојску епопеју.
Алекса Шантић је ћутњу ту кроз стихове описао и дочарао: Ћутим јер друго ништа и не умем:
Овде су вечни, што ватрама жртве
И билом срца пробудише мртве —
Србине, стани! Овде леже они!
Ово су наше лавре и олтари;
Њиховим светлим сјајем се озари,
И чело своје молитвом приклони!
Милутин Станчић