Најчешће је називан југословенским или великосрпским пројектом, мада није изостала и трећа врсте квалификација које су „Начертаније“ излагале критици као ускосрпски програм.
„Начертаније“ је оптуживано у немачкој и аустријској литератури за Први светски рат до кога је довео српски експанзионизам, као и у дебатама у Рајсхтагу 30-тих година, а на балканским просторима за зачеће „Велике Србије“, за рађање интегралног југословенства, и ко зна за шта све још, да би се списак хипотека (за сада) завршио оптужбама да је „Начертаније“ извориште идеје етничког чишћења и грађанског рата на тлу бивше СФР Југославије и да га је створио највећи од свих фанатика - креатора "велике Србије".
Неки наши историци попут Радослава Перовића су Гарашанину одрицали чак и ауторство зато што је користио текст Чеха Франтишека Заха као предложак „Начертанија“. Други су порицали српско и истицали његово пољско идејно порекло. И тако редом - махом сумње и неразумевања биле су саставни део декодификације историјског статуса овог документа.
Човек не може а да се не запита не само о степену научности, већ и о добром укусу и здравој памети креатора тих тврдњи. Зар је требало да дође Пољак емигрант, хонорарни службеник српске владе, па да открије српском министру да Србија треба да се шири ослобођењем и уједињењем своје поробљене браће на разне начине, па и уласком у јужнословенску заједницу.
Све те идеје су биле добро познате и непрекидно неговане још пре 1804. године. Илија Гарашанин их је само писмено уобличио и дао им статус писаног националног државног програма Србије.
НОВОСТИ
