Бранислав Матић (Лозница, 1965), из Београда, песник, уредник, издавач, уочи гостовања у Скопљу и представљања свог дела читаоцима у Српском културно информативном центру СПОНА, у разговору за „Слово“, говори о књижевности, духовности, издаваштву, култури и о савременим изазовима са којима се суочавају прави песници.
Од када Вас познајем, посматрам Вас као врсног новинара, хроничара времена, аутора снажних порука у култури, писца питких уводника у Ревији; аналитичара српске традиције, духовности... Памтим Ваше присуство на отварању просторија Српског културног центра СПОНА у Скопљу 2010. Пажљиво сам Вас пратио као уредника Националне ревије „Србија“ и као ученика Драгоша Калајића. Но, Ваша песничка страна остала је мање позната. Која је „јача“, новинарска или песничка „страна“?
Све моје стране су песничке. Откад заиста знам за себе, целином својом ја сам песник. Често помишљам да и све друго што чиним у животу, понешто од тога поменули сте у свом питању, вреди онолико колико у томе има поезије. И прављење књига, и уређивање часописа, и боготражитељска путовања, и освртање за лепом женом на улици, и гајење деце, и одуживање почившим пријатељима. Недавно је изашла моја монографија „Београд, изнад Истока и Запада“. Критичари су је препознали као „лирску повесницу“ и „град од песама“. Слажем се са њима и мислим да је управо то у овој књизи натрух вечности, управо тиме она ће надживети свога писца и време у којем је настала.
Изнад свега и у свему, песник сам, дакле. Тако је подешена моја оптика, на томе почива моја етика. Мене у поезији не интересују естрада и слава, него мајсторство. Али ни мајсторство није само себи сврха, него је преображењски пут, дометак историји спасења. Моја поезија није само јача, него је и боља од мене. Њу, као ни мене, не занима моја слика у свету, него светови иза слике.
На промоцији Ваше књиге поезије „Острво“, рекли сте да је „поезија, она права која заслужује да носи то име, у свим временима спасавала човека, и свет, од потпуног пада у баналност, у плићак, у бесмисао. Песник, онај истински, увек је својеврсни извршилац тог „обреда“. Да ли зато сматрате да песник у таквим приликама и не треба било шта друго да говори осим своје поезије?
„Песницима није допуштена осредњост“. Тако каже Квинт Хорације Флак и у праву је. Још један звездооки, Емерсон, тврди да је „умеће писања највише међу умећима дарованим човеку“. Таквим исказима придружују се и неки велики српски песници, на пример Настасијевић или Павловић.
У овој епохи масе и раскокодаканости, када је један од знакова смутног времена управо то што „поезију пишу сви“, истински песник мора свакога дана да направи дубок отклон. Да, он је извршилац обреда, последњи бранилац Теменоса, чувар пламичка у високој ноћи света. Ако није то, онда је само пајац и забављач, препредени занатлија, мистификатор, егзибициониста, заробљен својим малим себичним „ја“.
Најбоље што прави песник може рећи људима пред чијим лицем наступа, сама срж његовог бића и личности, садржано је у његовој поезији. Само говорећи своју поезију песник може испунити оно древно: „Ne quid nimis“. „Ничег сувишног“.
Како се Ваше песничко дело нашло у еминентној издавачкој кући као што је Српска књижевна задруга, где се објавили књиге попут „Острва“, „Благослова“?
Превид. Омакло им се.
Шалим се. Уз Матицу српску у Новом Саду, Српска књижевна задруга је најстарији и најсолиднији српски издавач, међу најстаријим активним је и у Европи. Непрекидно делује од 1892. и један је од стубова српске културе и српске идеје. Њен чувени знак нацртао је у XIX веку Јован Јовановић Змај. После смрти великог песника Милована Данојлића, председник Српске књижевне задруге сада је угледни професор Мило Ломпар. У њеном Управном одбору су и такве личности српске културе какве су Матија Бећковић или Емир (Немања) Кустурица. Све до краја 2023. и одласка у пензију, уредник у Задрузи био је, чак тридесет две године, велики српски књижевник Драган Лакићевић, вероватно највећи живи уредник у српском издаваштву.
Моја маленкост у СКЗ је стигла по позиву уредништва. Врло једноставно. Без лобирања, политичких и других веза, тајних организација и странака, фаустовских уговора и других коруптивних механизама. На фору, како би то рекли духовити београдски клинци.
У Српској књижевној задрузи постоји један дугачак сто од пуног дрвета. Стоји ту можда и цео век. Сваког четвртка у 11, већ тридесет година, ту се окупљамо на чувеној „Кафи у СКЗ“. Кад год ми наброје ко је пре мене седео на том истом месту, мени заклецају колена.
Да ли у савременим условима и околностима реч уопште има праву тежину, па и ону васпитну, као у нека ближа или даља времена прошла, или је „вашарски“ разводњена убрзаним животним ритмом?
Реч је творачки принцип и садржи древне моћи. Речју Бог ствара свет. „Знати право име неке ствари значи владати њоме.“ Али, на путу срозавања човека, удаљавања од првоначела и губљења изворног ранга, и језик је доспевао на све ниже гране. Као и сам живот, реч је десакрализована и профанизована, изгубила је своје старе моћи и функције, изгубила је универзалност. Потом, дуго је била само „средство комуникације“ по хоризонтали, али сада је све мање и то. Претворена је у бунцање оболелог индивидуалног „ја“, себичног и самозатвореног, у стењање над клоаком. Свет је постао испразна брбљаоница. Језик младе генерације, и језик медија који је обликују, сведен је на једва стотинак речи. Исказују се неким „ошишаним писмом“, у сваком погледу инвалидним. И њихова музика нема мелодијску линију ни уграђен људски гениј, чудо стварања; сведена је на блазираност машине и мајмунисање човека, на упрошћено чекићање у мозак. Оштећења су дубока и далекосежна, крајњи хоризонти мутни и онеспокојавајући. („Весело пуцкета ватра, / па то гори наша шатра...“)
И шта сад? Има ли наде? Наравно да има. Све док постоји свест о овоме, све док ми разговарамо овако, све док постоје часописи који ће ово објавити и људи који ће то читати, разлози за наду јачи су од безнађа. Да се разумемо: и даље постоји она древна реч која је творачки принцип и може да помера планине. Само што немамо више сви ми приступ до ње и не умемо да је користимо, да је изрекнемо или чујемо, да јој служимо. Али, ако останемо будни и успемо да препознамо оне који умеју, спашћемо се.
Покренули сте неколико значајних часописа. „Европа нација“ је излазила у штампаном издању, „Нација“ излази у онлајн формату. Каква је будућност електронских часописа и да ли људи читају „тешке текстове“ на онлајн платформама. Шта за Вас представљају и какву поруку шаљу такви часописи у односу на, на пример, Националну ревију „Србија“?
Стари медији, са својим друштвеним и информативним функцијама, као да више не постоје. Нови медији претворени су у управљачке алате, у инпут-машине помоћу којих се у систем упумпавају информације осмишљене тако да изазову „жељено понашање система“. То се мора имати у виду пре било каквог разговора о медијима данас.
„Европа нација“ била је важан часопис. Њен утицај је далекосежнији но што су могли бити свесни они који су правили тај часопис. О томе данас сведоче цене тог часописа на антикварном тржишту и индекси цитираности. Васпитавање елите увек је било сложен посао, а поготову након бурног ступања у новомиленијумски матрикс, када се суштински мења егзистенцијална ситуација човека и када нашим животима овладавају „силе нељудског порекла“. „Нација“, пак, има двоструку улогу. Прво, то је драгоцена архива текстова, постављена софтверски на тако примитивну платформу да је не могу срушити. Друго, то је мала лансирна рампа и хранилиште за птице. Ми ту увече поставимо неки текст, нама важан, и он до јутра осване на десетинама српских патриотских портала са милионском читаношћу. Ни од кога не тражимо ништа, само упрежемо туђе коње да наша мала кола допру даље. А Национална ревија „Србија“, која сада и сама прелази на електронско излажење, ван категорије је. Посве изузетна. Мислим, нескромно, да је то најинтелигентнији српски медијски пројекат у овом веку.
Прелазак са штампаног на електронско издаваштво је епохална промена и имаће велики утицај по дубини. Мења се механизам перцепције, психологија читања, кажу да (на дужи рок) значајно опада концентрација и аналитичка способност читаоца. Велики утицај имаће и фрагментација јавног мњења на мноштво малих видних поља, обитавање публике у изолованим групама и џеповима простора/времена. Бујица непотребних информација, та свакодневна агресија којој смо изложени, закономерно доводи до извесне пасивизације и отупљивања публике. Биће значајних последица социјалних, идејних и других. Редакције већине електронских часописа и портала углавном су мале, готово без буџета и независних прихода. Опада квалитет текстова и превода, опада разина проверавања података, утемељеност, сериозност у одабиру. Методологија рециклаже и „крађе кликова“ доведена је до апсурда и скаредности, до помаме и лудила. Расте и врло проблематична употреба алгоритма (вештачке интелигенције) у свему томе. Потребно је много знања и искуства да би се, ту, одвојило жито од кукоља.
Са друге стране, ова технолошка промена доноси и многе предности. Немерљиво је повећана доступност и потенцијална видљивост материјала, олакшана је претрага, много тога можемо проверити врло брзо (што све мање чинимо, јер „немамо времена“). Дакле, као и у свему осталом у животу, средства оправдавају циљ. Не верујем у свете циљеве који се остварују злочињењем. Они који су досад читали сложене текстове или поезију – а никада то није био велики проценат – читаће их и даље, на монитору као и на папиру. И даље ће бити много важније шта човек чита, него помоћу чега.
У припремама за гостовање код нас одлучно сте одбили било какав разговор везан за продају Ваших књига или било чега што треба да буде од „користи“ за аутора. То људски импресионира, али је велика реткост. Ви једноставно велите да не долазите због новца ни због личне славе. Како писац и песник данас живи од књиге?
Не прецењујте тај мој став. Реч је о елементарном васпитању, о минимуму личне етике и националног поноса. За мене ово није тезга, не долазим да Србима у Старој Србији продајем своје књиге. Не долазим да ја вас учим како се чувају част и образ, како се носи своје име и крст, како се стоји усправан међу рушевинама. То ћете ви научити мене. Знам шта значи звати се Милутин и гајити своју децу у данашњем Скопљу. Знам да су Србе у Старој Србији издали фићфирићи који се данас представљају као српска држава и српска црква. Долазим да у вашим очима и срцима нађем праштање. Да вам покажем, у овом тешком времену, да нисте сами (иако то споља не изгледа тако). Више пута у српској историји судбина матице и целине народа зависила је од несаломивости крајина и рубних делова. Точак историје још ће се окретати и морате у себи наћи снаге да чекате. Као и сви ми. Они који вам се сада уносе у лице и реже, упамтите, долазиће да вам се заклињу на верност. Пре тачно четрдесет година био сам војник у Скопљу. Припадао сам једној врхунски обученој јединици чији је борбени распоред био на Косову. Знам добро шта говорим.
А што се писаца и песника тиче, верујте онима који живе за књигу, а не само од ње.
Покушавамо да се радом тешимо, сећам се да сте нас тако и храбрили, речима: „да се загледамо у очи чика Ђорђа Михаиловића са насловне стране Ревије ’Србија’“. Како да данас говоримо, мислимо, и шта да чинимо, а да будемо, условно речено, нормални и да нас то држи и јача, док нас свакодневно притискају тешке стеге историјских околности?
То је једна од најважнијих насловних страна у историји Националне ревије „Србија“ (број 99 из 2023). У очима Ђорђа Михаиловића, деведесетпетогодишњег чувара српских светих хумки на ратничком гробљу у Солуну, заиста се види сав бојићевски бол и понос нашег рода, све ране и слава. Он, који по крви није био Србин него Грк, оличење је оног српства за које Јован Дучић каже: „Таман кад наши душмани помисле да смо се утопили, ми изронимо на њима непознатом месту.“
Очи Ђорђа Михаиловића питају свакога од нас: „Знаш ли ти, синко, чијим кораком корачаш? Знаш ли ко си и зашто си ту? Зар мислиш да ти на овом свету представљаш само себе, да тобом нешто почиње и нешто се завршава? Имаш ли права да заборавиш, имаш ли права да не издржиш?“
Бивало је и пре у историји да смо остајали без државе и слободе, били камичак у туђинском мору, без пута и наде. Али никада нисмо остајали без вере и самосвести, и увек смо у себи чували оно „зрно из којег ће све поново нићи“. Тако смо са историјске позорнице заувек испратили толике поробљиваче и злотворе, толика „вечна царства“. Њих више нема ни у сећањима, а ми смо и даље ту, са оним зрном које чувамо у себи и које чува нас. Време које је допануло нашем поколењу није лако, али ни ми нисмо било ко. Сетимо се, на крају, и речи великог Беле Хамваша, једног од последњих мудраца Европе: „Ако ме је истина оставила на цедилу, моја једина одбрана је да јој останем веран.“
***
Укратко о песнику
Бранислав Матић (Лозница, 1965). Песник, уредник, издавач. Поезију, есеје и огледе објављивао у низу угледних часописа. Увршћен у прву антологију српског сатиричног афоризма („Историја афокалипсе“, 1987). Уредник у више издавачких кућа и магазина. Приредио, уредио и препоручио велики број књига, из области књижевности, уметности, сакралне традиције, филозофије историје и културе... Објавио књиге песама: „Хиперборејски летопис“ (2015), „Острво“ (2020), „Благослови“ (2022). Геопоетичке монографије: „Србија. Геопоетички албум“ (2011), „Србија под капом небеском“ (2017), „Београд, изнад Истока и Запада“ (2023). Есеје и записе: „Благо Косова и Метохије“ (2009), „Чувени странци о Србији“ (2009), „Велики српски визионари“ (2009), „Мали српски мисленик“ (2010)... Превођен на енглески, руски, италијански, шпански, француски, немачки, кинески... Живи и ради у Београду.
Милутин Станчић