Бра­ни­слав Ма­тић (Ло­зни­ца, 1965), из Београда, песник, уред­ник, из­да­вач, уочи гостовања у Скопљу и представљања свог дела читаоцима у Српском културно информативном центру СПОНА, у разговору за „Слово“, говори о књижевности, духовности, издаваштву, култури и о савременим изазовима са којима се суочавају прави песници.

Од ка­да Вас по­зна­јем, по­сма­трам Вас као вр­сног но­ви­на­ра, хро­ни­ча­ра вре­ме­на, ау­то­ра сна­жних по­ру­ка у кул­ту­ри, писца пит­ких увод­ни­ка у Ре­ви­ји; аналитичара срп­ске тра­ди­ци­је, ду­хов­но­сти... Пам­тим Ва­ше при­су­ство на отва­ра­њу про­сто­ри­ја Срп­ског кул­тур­ног цен­тра СПО­НА у Ско­пљу 2010. Па­жљи­во сам Вас пра­тио као уред­ни­ка На­ци­о­нал­не ре­ви­је „Ср­би­ја“ и као уче­ни­ка Дра­го­ша Ка­ла­ји­ћа. Но, Ва­ша пе­снич­ка стра­на оста­ла је ма­ње по­зна­та. Која је „ја­ча“, но­ви­нар­ска или пе­снич­ка „стра­на“?

Све мо­је стра­не су пе­снич­ке. От­кад за­и­ста знам за се­бе, це­ли­ном сво­јом ја сам пе­сник. Че­сто по­ми­шљам да и све дру­го што чи­ним у жи­во­ту, по­не­што од то­га по­ме­ну­ли сте у свом пи­та­њу, вре­ди оно­ли­ко ко­ли­ко у то­ме има по­е­зи­је. И пра­вље­ње књи­га, и уре­ђи­ва­ње ча­со­пи­са, и бо­го­тра­жи­тељ­ска пу­то­ва­ња, и освр­та­ње за ле­пом же­ном на ули­ци, и га­је­ње де­це, и оду­жи­ва­ње по­чив­шим при­ја­те­љи­ма. Не­дав­но је иза­шла мо­ја мо­но­гра­фи­ја „Бе­о­град, из­над Ис­то­ка и За­па­да“. Кри­ти­ча­ри су је пре­по­зна­ли као „лир­ску по­ве­сни­цу“ и „град од пе­са­ма“. Сла­жем се са њи­ма и ми­слим да је упра­во то у овој књи­зи на­трух веч­но­сти, упра­во ти­ме она ће над­жи­ве­ти сво­га пи­сца и вре­ме у ко­јем је на­ста­ла.

Из­над све­га и у све­му, пе­сник сам, да­кле. Та­ко је по­де­ше­на мо­ја оп­ти­ка, на то­ме по­чи­ва мо­ја ети­ка. Ме­не у по­е­зи­ји не ин­те­ре­су­ју естра­да и сла­ва, не­го мај­стор­ство. Али ни мај­стор­ство ни­је са­мо се­би свр­ха, не­го је пре­о­бра­жењ­ски пут, до­ме­так исто­ри­ји спа­се­ња. Мо­ја по­е­зи­ја ни­је са­мо ја­ча, не­го је и бо­ља од ме­не. Њу, као ни ме­не, не за­ни­ма мо­ја сли­ка у све­ту, не­го све­то­ви иза сли­ке.

На про­мо­ци­ји Ва­ше књи­ге по­е­зи­је „Остр­во“, ре­кли сте да  је „по­е­зи­ја, она пра­ва ко­ја за­слу­жу­је да но­си то име, у свим вре­ме­ни­ма спа­са­ва­ла чо­ве­ка, и свет, од пот­пу­ног па­да у ба­нал­ност, у пли­ћак, у бе­сми­сао. Пе­сник, онај истин­ски, увек је сво­је­вр­сни из­вр­ши­лац тог „об­ре­да“. Да ли за­то сма­тра­те да пе­сник у та­квим при­ли­ка­ма и не тре­ба би­ло шта дру­го да го­во­ри осим сво­је по­е­зи­је?

„Пе­сни­ци­ма ни­је до­пу­ште­на осред­њост“. Та­ко ка­же Квинт Хо­ра­ци­је Флак и у пра­ву је. Још је­дан зве­здо­о­ки, Емер­сон, твр­ди да је „уме­ће пи­са­ња нај­ви­ше ме­ђу уме­ћи­ма да­ро­ва­ним чо­ве­ку“. Та­квим ис­ка­зи­ма при­дру­жу­ју се и не­ки ве­ли­ки срп­ски пе­сни­ци, на при­мер На­ста­си­је­вић или Па­вло­вић.

У овој епо­хи ма­се и рас­ко­ко­да­ка­но­сти, ка­да је је­дан од зна­ко­ва смут­ног вре­ме­на упра­во то што „по­е­зи­ју пи­шу сви“, истин­ски пе­сник мо­ра сва­ко­га да­на да на­пра­ви ду­бок от­клон. Да, он је из­вр­ши­лац об­ре­да, по­след­њи бра­ни­лац Те­ме­но­са, чу­вар пла­мич­ка у ви­со­кој но­ћи све­та. Ако ни­је то, он­да је са­мо па­јац и за­ба­вљач, пре­пре­де­ни за­на­тли­ја, ми­сти­фи­ка­тор, ег­зи­би­ци­о­ни­ста, за­ро­бљен сво­јим ма­лим се­бич­ним „ја“.

Нај­бо­ље што пра­ви пе­сник мо­же ре­ћи љу­ди­ма пред чи­јим ли­цем на­сту­па, са­ма срж ње­го­вог би­ћа и лич­но­сти, са­др­жа­но је у ње­го­вој по­е­зи­ји. Са­мо го­во­ре­ћи сво­ју по­е­зи­ју пе­сник мо­же ис­пу­ни­ти оно древ­но: „Ne qu­id ni­mis“. „Ни­чег су­ви­шног“. 

Ка­ко се Ва­ше пе­снич­ко де­ло на­шло у еми­нент­ној из­да­вач­кој ку­ћи као што је Срп­ска књи­жев­на за­дру­га, где се об­ја­ви­ли књи­ге по­пут „Остр­ва“, „Бла­го­сло­ва“?

Пре­вид. Ома­кло им се.

Ша­лим се. Уз Ма­ти­цу срп­ску у Но­вом Са­ду, Срп­ска књи­жев­на за­дру­га је нај­ста­ри­ји и нај­со­лид­ни­ји срп­ски из­да­вач, ме­ђу нај­ста­ри­јим ак­тив­ним је и у Евро­пи. Не­пре­кид­но де­лу­је од 1892. и је­дан је од сту­бо­ва срп­ске кул­ту­ре и срп­ске иде­је. Њен чу­ве­ни знак на­цр­тао је у XIX ве­ку Јо­ван Јо­ва­но­вић Змај. По­сле смр­ти ве­ли­ког пе­сни­ка Ми­ло­ва­на Да­ној­ли­ћа, пред­сед­ник Срп­ске књи­жев­не за­дру­ге са­да је углед­ни про­фе­сор Ми­ло Лом­пар. У ње­ном Управ­ном од­бо­ру су и та­кве лич­но­сти срп­ске кул­ту­ре ка­кве су Ма­ти­ја Бећ­ко­вић или Емир (Не­ма­ња) Ку­сту­ри­ца. Све до кра­ја 2023. и од­ла­ска у пен­зи­ју, уред­ник у За­дру­зи био је, чак три­де­сет две го­ди­не, ве­ли­ки срп­ски књи­жев­ник Дра­ган Ла­ки­ће­вић, ве­ро­ват­но нај­ве­ћи жи­ви уред­ник у срп­ском из­да­ва­штву.

Мо­ја ма­лен­кост у СКЗ је сти­гла по по­зи­ву уред­ни­штва. Вр­ло јед­но­став­но. Без ло­би­ра­ња, по­ли­тич­ких и дру­гих ве­за, тај­них ор­га­ни­за­ци­ја и стра­на­ка, фа­у­стов­ских уго­во­ра и дру­гих ко­руп­тив­них ме­ха­ни­за­ма. На фо­ру, ка­ко би то ре­кли ду­хо­ви­ти бе­о­град­ски клин­ци.

У Срп­ској књи­жев­ној за­дру­зи по­сто­ји је­дан ду­га­чак сто од пу­ног др­ве­та. Сто­ји ту мо­жда и цео век. Сва­ког че­тврт­ка у 11, већ три­де­сет го­ди­на, ту се оку­пља­мо на чу­ве­ној „Ка­фи у СКЗ“. Кад год ми на­бро­је ко је пре ме­не се­део на том истом ме­сту, ме­ни за­кле­ца­ју ко­ле­на.

Да ли у са­вре­ме­ним усло­ви­ма и окол­но­сти­ма реч уоп­ште има пра­ву те­жи­ну, па и ону вас­пит­ну, као у не­ка бли­жа или да­ља вре­ме­на про­шла, или је „ва­шар­ски“ раз­вод­ње­на убр­за­ним жи­вот­ним рит­мом?

Реч је тво­рач­ки прин­цип и са­др­жи древ­не мо­ћи. Реч­ју Бог ства­ра свет. „Зна­ти пра­во име не­ке ства­ри зна­чи вла­да­ти њо­ме.“ Али, на пу­ту сро­за­ва­ња чо­ве­ка, уда­ља­ва­ња од пр­во­на­че­ла и гу­бље­ња из­вор­ног ран­га, и је­зик је до­спе­вао на све ни­же гра­не. Као и сам жи­вот, реч је де­са­кра­ли­зо­ва­на и про­фа­ни­зо­ва­на, из­гу­би­ла је сво­је ста­ре мо­ћи и функ­ци­је, из­гу­би­ла је уни­вер­зал­ност. По­том, ду­го је би­ла са­мо „сред­ство ко­му­ни­ка­ци­је“ по хо­ри­зон­та­ли, али са­да је све ма­ње и то. Пре­тво­ре­на је у бун­ца­ње обо­ле­лог ин­ди­ви­ду­ал­ног „ја“, се­бич­ног и са­мо­за­тво­ре­ног, у сте­ња­ње над кло­а­ком. Свет је по­стао ис­пра­зна бр­бља­о­ни­ца. Је­зик мла­де ге­не­ра­ци­је, и је­зик ме­ди­ја ко­ји је об­ли­ку­ју, све­ден је на је­два сто­ти­нак ре­чи. Ис­ка­зу­ју се не­ким „оши­ша­ним пи­смом“, у сва­ком по­гле­ду ин­ва­лид­ним. И њи­хо­ва му­зи­ка не­ма ме­ло­диј­ску ли­ни­ју ни угра­ђен људ­ски ге­ниј, чу­до ства­ра­ња; све­де­на је на бла­зи­ра­ност ма­ши­не и мај­му­ни­са­ње чо­ве­ка, на упро­шће­но че­ки­ћа­ње у мо­зак. Оште­ће­ња су ду­бо­ка и да­ле­ко­се­жна, крај­њи хо­ри­зон­ти мут­ни и оне­спо­ко­ја­ва­ју­ћи. („Ве­се­ло пуц­ке­та ва­тра, / па то го­ри на­ша ша­тра...“)

И шта сад? Има ли на­де? На­рав­но да има. Све док по­сто­ји свест о ово­ме, све док ми раз­го­ва­ра­мо ова­ко, све док по­сто­је ча­со­пи­си ко­ји ће ово об­ја­ви­ти и љу­ди ко­ји ће то чи­та­ти, раз­ло­зи за на­ду ја­чи су од без­на­ђа. Да се раз­у­ме­мо: и да­ље по­сто­ји она древ­на реч ко­ја је тво­рач­ки прин­цип и мо­же да по­ме­ра пла­ни­не. Са­мо што не­ма­мо ви­ше сви ми при­ступ до ње и не уме­мо да је ко­ри­сти­мо, да је из­рек­не­мо или чу­је­мо, да јој слу­жи­мо. Али, ако оста­не­мо буд­ни и успе­мо да пре­по­зна­мо оне ко­ји уме­ју, спа­шће­мо се. 

По­кре­ну­ли сте не­ко­ли­ко зна­чај­них ча­со­пи­са. „Евро­па на­ци­ја“ је излазила у штампаном издању, „На­ци­ја“ излази у онлајн формату. Ка­ква је бу­дућ­ност елек­трон­ских ча­со­пи­са и да ли љу­ди чи­та­ју „те­шке тек­сто­ве“ на онлајн платформама. Шта за Вас пред­ста­вља­ју и ка­кву по­ру­ку ша­љу та­кви ча­со­пи­си у од­но­су на, на при­мер, На­ци­о­нал­ну ре­ви­ју „Ср­би­ја“?

Ста­ри ме­ди­ји, са сво­јим дру­штве­ним и ин­фор­ма­тив­ним функ­ци­ја­ма, као да ви­ше не по­сто­је. Но­ви ме­ди­ји пре­тво­ре­ни су у упра­вљач­ке ала­те, у ин­пут-ма­ши­не по­мо­ћу ко­јих се у си­стем упум­па­ва­ју ин­фор­ма­ци­је осми­шље­не та­ко да иза­зо­ву „же­ље­но по­на­ша­ње си­сте­ма“. То се мо­ра има­ти у ви­ду пре би­ло ка­квог раз­го­во­ра о ме­ди­ји­ма да­нас.

„Евро­па на­ци­ја“ би­ла је ва­жан ча­со­пис. Њен ути­цај је да­ле­ко­се­жни­ји но што су мо­гли би­ти све­сни они ко­ји су пра­ви­ли тај ча­со­пис. О то­ме да­нас све­до­че це­не тог ча­со­пи­са на ан­ти­квар­ном тр­жи­шту и ин­дек­си ци­ти­ра­но­сти. Вас­пи­та­ва­ње ели­те увек је би­ло сло­жен по­сао, а по­го­то­ву на­кон бур­ног сту­па­ња у но­во­ми­ле­ни­јум­ски ма­трикс, ка­да се су­штин­ски ме­ња ег­зи­стен­ци­јал­на си­ту­а­ци­ја чо­ве­ка и ка­да на­шим жи­во­ти­ма овла­да­ва­ју „си­ле не­људ­ског по­ре­кла“. „На­ци­ја“, пак, има дво­стру­ку уло­гу. Пр­во, то је дра­го­це­на ар­хи­ва тек­сто­ва, по­ста­вље­на софт­вер­ски на та­ко при­ми­тив­ну плат­фор­му да је не мо­гу сру­ши­ти. Дру­го, то је ма­ла лан­сир­на рам­па и хра­ни­ли­ште за пти­це. Ми ту уве­че по­ста­ви­мо не­ки текст, на­ма ва­жан, и он до ју­тра осва­не на де­се­ти­на­ма срп­ских па­три­от­ских пор­та­ла са ми­ли­он­ском чи­та­но­шћу. Ни од ко­га не тра­жи­мо ни­шта, са­мо упре­же­мо ту­ђе ко­ње да на­ша ма­ла ко­ла до­пру да­ље. А На­ци­о­нал­на ре­ви­ја „Ср­би­ја“, ко­ја са­да и са­ма пре­ла­зи на елек­трон­ско из­ла­же­ње, ван ка­те­го­ри­је је. По­све из­у­зет­на. Ми­слим, не­скром­но, да је то нај­ин­те­ли­гент­ни­ји срп­ски ме­диј­ски про­је­кат у овом ве­ку.

Пре­ла­зак са штам­па­ног на елек­трон­ско из­да­ва­штво је епо­хал­на про­ме­на и има­ће ве­ли­ки ути­цај по ду­би­ни. Ме­ња се ме­ха­ни­зам пер­цеп­ци­је, пси­хо­ло­ги­ја чи­та­ња, ка­жу да (на ду­жи рок) зна­чај­но опа­да кон­цен­тра­ци­ја и ана­ли­тич­ка спо­соб­ност чи­та­о­ца. Ве­ли­ки ути­цај има­ће и фраг­мен­та­ци­ја јав­ног мње­ња на мно­штво ма­лих вид­них по­ља, оби­та­ва­ње пу­бли­ке у изо­ло­ва­ним гру­па­ма и џе­по­ви­ма про­сто­ра/вре­ме­на. Бу­ји­ца не­по­треб­них ин­фор­ма­ци­ја, та сва­ко­днев­на агре­си­ја ко­јој смо из­ло­же­ни, за­ко­но­мер­но до­во­ди до из­ве­сне па­си­ви­за­ци­је и оту­пљи­ва­ња пу­бли­ке. Би­ће зна­чај­них по­сле­ди­ца со­ци­јал­них, идеј­них и дру­гих. Ре­дак­ци­је ве­ћи­не елек­трон­ских ча­со­пи­са и пор­та­ла углав­ном су ма­ле, го­то­во без бу­џе­та и не­за­ви­сних при­хо­да. Опа­да ква­ли­тет тек­сто­ва и пре­во­да, опа­да ра­зи­на про­ве­ра­ва­ња по­да­та­ка, уте­ме­ље­ност, се­ри­о­зност у ода­би­ру. Ме­то­до­ло­ги­ја ре­ци­кла­же и „кра­ђе кли­ко­ва“ до­ве­де­на је до ап­сур­да и ска­ред­но­сти, до по­ма­ме и лу­ди­ла. Ра­сте и вр­ло про­бле­ма­тич­на упо­тре­ба ал­го­рит­ма (ве­штач­ке ин­те­ли­ген­ци­је) у све­му то­ме. По­треб­но је мно­го зна­ња и ис­ку­ства да би се, ту, одво­ји­ло жи­то од ку­ко­ља.

Са дру­ге стра­не, ова тех­но­ло­шка про­ме­на до­но­си и мно­ге пред­но­сти. Не­мер­љи­во је по­ве­ћа­на до­ступ­ност и по­тен­ци­јал­на ви­дљи­вост ма­те­ри­ја­ла, олак­ша­на је пре­тра­га, мно­го то­га мо­же­мо про­ве­ри­ти вр­ло бр­зо (што све ма­ње чи­ни­мо, јер „не­ма­мо вре­ме­на“). Да­кле, као и у све­му оста­лом у жи­во­ту, сред­ства оправ­да­ва­ју циљ. Не ве­ру­јем у све­те ци­ље­ве ко­ји се оства­ру­ју зло­чи­ње­њем. Они ко­ји су до­сад чи­та­ли сло­же­не тек­сто­ве или по­е­зи­ју – а ни­ка­да то ни­је био ве­ли­ки про­це­нат – чи­та­ће их и да­ље, на мо­ни­то­ру као и на па­пи­ру. И да­ље ће би­ти мно­го ва­жни­је шта чо­век чи­та, не­го по­мо­ћу че­га.

У при­пре­ма­ма за го­сто­ва­ње код нас од­луч­но сте од­би­ли би­ло ка­кав раз­го­вор ве­зан за про­да­ју Ва­ших књи­га или би­ло че­га што тре­ба да бу­де од „ко­ри­сти“ за ау­то­ра. То људ­ски им­пре­си­о­ни­ра, али је ве­ли­ка рет­кост. Ви јед­но­став­но ве­ли­те да не до­ла­зи­те због нов­ца ни због лич­не сла­ве. Ка­ко пи­сац и пе­сник да­нас жи­ви од књи­ге?

Не пре­це­њуј­те тај мој став. Реч је о еле­мен­тар­ном вас­пи­та­њу, о ми­ни­му­му лич­не ети­ке и на­ци­о­нал­ног по­но­са. За ме­не ово ни­је те­зга, не до­ла­зим да Ср­би­ма у Ста­рој Ср­би­ји про­да­јем сво­је књи­ге. Не до­ла­зим да ја вас учим ка­ко се чу­ва­ју част и образ, ка­ко се но­си сво­је име и крст, ка­ко се сто­ји ус­пра­ван ме­ђу ру­ше­ви­на­ма. То ће­те ви на­у­чи­ти ме­не. Знам шта зна­чи зва­ти се Ми­лу­тин и га­ји­ти сво­ју де­цу у да­на­шњем Ско­пљу. Знам да су Ср­бе у Ста­рој Ср­би­ји из­да­ли фић­фи­ри­ћи ко­ји се да­нас пред­ста­вља­ју као срп­ска др­жа­ва и срп­ска цр­ква. До­ла­зим да у ва­шим очи­ма и ср­ци­ма на­ђем пра­шта­ње. Да вам по­ка­жем, у овом те­шком вре­ме­ну, да ни­сте са­ми (иа­ко то спо­ља не из­гле­да та­ко). Ви­ше пу­та у срп­ској исто­ри­ји суд­би­на ма­ти­це и це­ли­не на­ро­да за­ви­си­ла је од не­са­ло­ми­во­сти кра­ји­на и руб­них де­ло­ва. То­чак исто­ри­је још ће се окре­та­ти и мо­ра­те у се­би на­ћи сна­ге да че­ка­те. Као и сви ми. Они ко­ји вам се са­да уно­се у ли­це и ре­же, упам­ти­те, до­ла­зи­ће да вам се за­кли­њу на вер­ност. Пре тач­но че­тр­де­сет го­ди­на био сам вој­ник у Ско­пљу. При­па­дао сам јед­ној вр­хун­ски об­у­че­ној је­ди­ни­ци чи­ји је бор­бе­ни рас­по­ред био на Ко­со­ву. Знам до­бро шта го­во­рим.

А што се пи­са­ца и пе­сни­ка ти­че, ве­руј­те они­ма ко­ји жи­ве за књи­гу, а не са­мо од ње.

По­ку­ша­ва­мо да се ра­дом те­ши­мо, се­ћам се да сте нас та­ко и хра­бри­ли, ре­чи­ма: „да се за­гле­да­мо у очи чи­ка Ђор­ђа Ми­ха­и­ло­ви­ћа са на­слов­не стра­не Ре­ви­је ’Ср­би­ја’“. Ка­ко да да­нас го­во­ри­мо, ми­сли­мо, и шта да чи­ни­мо, а да бу­де­мо, услов­но ре­че­но, нор­мал­ни и да нас то др­жи и ја­ча, док нас свакодневно при­ти­ска­ју те­шке сте­ге исто­риј­ских окол­но­сти?

То је јед­на од нај­ва­жни­јих на­слов­них стра­на у исто­ри­ји На­ци­о­нал­не ре­ви­је „Ср­би­ја“ (број 99 из 2023). У очи­ма Ђор­ђа Ми­ха­и­ло­ви­ћа, де­ве­де­сет­пе­то­го­ди­шњег чу­ва­ра срп­ских све­тих хум­ки на рат­нич­ком гро­бљу у Со­лу­ну, за­и­ста се ви­ди сав бо­ји­ћев­ски бол и по­нос на­шег ро­да, све ра­не и сла­ва. Он, ко­ји по кр­ви ни­је био Ср­бин не­го Грк, оли­че­ње је оног срп­ства за ко­је Јо­ван Ду­чић ка­же: „Та­ман кад на­ши ду­шма­ни по­ми­сле да смо се уто­пи­ли, ми из­ро­ни­мо на њи­ма не­по­зна­том ме­сту.

Очи Ђор­ђа Ми­ха­и­ло­ви­ћа пи­та­ју сва­ко­га од нас: „Знаш ли ти, син­ко, чи­јим ко­ра­ком ко­ра­чаш? Знаш ли ко си и за­што си ту? Зар ми­слиш да ти на овом све­ту пред­ста­вљаш са­мо се­бе, да то­бом не­што по­чи­ње и не­што се за­вр­ша­ва? Имаш ли пра­ва да за­бо­ра­виш, имаш ли пра­ва да не из­др­жиш?“

Би­ва­ло је и пре у исто­ри­ји да смо оста­ја­ли без др­жа­ве и сло­бо­де, би­ли ка­ми­чак у ту­ђин­ском мо­ру, без пу­та и на­де. Али ни­ка­да ни­смо оста­ја­ли без ве­ре и са­мо­све­сти, и увек смо у се­би чу­ва­ли оно „зр­но из ко­јег ће све по­но­во ни­ћи“. Та­ко смо са исто­риј­ске по­зор­ни­це за­у­век ис­пра­ти­ли то­ли­ке по­ро­бљи­ва­че и зло­тво­ре, то­ли­ка „веч­на цар­ства“. Њих ви­ше не­ма ни у се­ћа­њи­ма, а ми смо и да­ље ту, са оним зр­ном ко­је чу­ва­мо у се­би и ко­је чу­ва нас. Вре­ме ко­је је до­па­ну­ло на­шем по­ко­ле­њу ни­је ла­ко, али ни ми ни­смо би­ло ко. Се­ти­мо се, на кра­ју, и ре­чи ве­ли­ког Бе­ле Хам­ва­ша, јед­ног од по­след­њих му­дра­ца Евро­пе: „Ако ме је исти­на оста­ви­ла на це­ди­лу, мо­ја је­ди­на од­бра­на је да јој оста­нем ве­ран.

***

Укратко о песнику

Бра­ни­слав Ма­тић (Ло­зни­ца, 1965). Пе­сник, уред­ник, из­да­вач. По­е­зи­ју, есе­је и огле­де об­ја­вљи­вао у ни­зу углед­них ча­со­пи­са. Увр­шћен у пр­ву ан­то­ло­ги­ју срп­ског са­ти­рич­ног афо­ри­зма („Исто­ри­ја афо­ка­лип­се“, 1987). Уред­ник у ви­ше из­да­вач­ких ку­ћа и ма­га­зи­на. При­ре­дио, уре­дио и пре­по­ру­чио ве­ли­ки број књи­га, из обла­сти књи­жев­но­сти, умет­но­сти, са­крал­не тра­ди­ци­је, фи­ло­зо­фи­је исто­ри­је и кул­ту­ре... Об­ја­вио књи­ге пе­са­ма: „Хи­пер­бо­реј­ски ле­то­пис“ (2015), „Остр­во“ (2020), „Бла­го­сло­ви“ (2022). Ге­о­по­е­тич­ке мо­но­гра­фи­је: „Ср­би­ја. Ге­о­по­е­тич­ки ал­бум“ (2011), „Ср­би­ја под ка­пом не­бе­ском“ (2017), „Бе­о­град, из­над Ис­то­ка и За­па­да“ (2023). Есе­је и за­пи­се: „Бла­го Ко­со­ва и Ме­то­хи­је“ (2009), „Чу­ве­ни стран­ци о Ср­би­ји“ (2009), „Ве­ли­ки срп­ски ви­зи­о­на­ри“ (2009), „Ма­ли срп­ски ми­сле­ник“ (2010)... Пре­во­ђен на ен­гле­ски, ру­ски, ита­ли­јан­ски, шпан­ски, фран­цу­ски, не­мач­ки, ки­не­ски... Жи­ви и ра­ди у Бе­о­гра­ду.

Милутин Станчић