Коњ се поплаши, трже, искида конопац и побеже некуд, а жена и кћи вриснуше и потрчаше оцу. … Али ни жена ни кћи не стигоше до њега, јер вођa ове чете пресрете девојку, шчепа је за косу, повуче и подвикну: „Ајд’ по мене! …“ Кад то виде мајка, заборави на мужа, па јурну да кћер одбрани. Али гад је један од помагача лупи кундаком у главу, крв потече и она паде онесвешћена. Девојка се, пак, трзаше, отимаше и клеше: „Шта оћеш од мене, пси ти месо изели, крвниче“, па кад виде да се не може да отме из канџе крвника, она леже … Али ни то јој не поможе, одвукли cy je као мршу…

На гувну оста на ногама само дванаестогодишњи синчић, који се беше толико препао од страха, да му је памет „штукла” !… И сад више није знало ни за страх, нити шта се око њега дешавало.- Стојало и бленуло као кип!.. . И никад више није дошло к свести. A оно двоје малих разбегло се уз плач и лелек…

Кад су комшије чули и дотрчали, какав призор су видели: отац мртав, мајка крвава и ошамућена од ударца кундаком, кћep одведена, а син полудео!…

Пошто жена, са увезаном главом, сахрани мужа, а дете одведе и остави у манастир Драганац, ,,да му Бог и Богородица памет поврате“, оде у Гњилане и тамо са митрополитским намесником поп Костом, поднесе властима тужбу противу убице и отмичара, тражећи да се он пронађе и ухапси, а кћер јој врате.

»Власт у Гњилану се за дуго извињаваше да убицу „не може да пронађе где се крије“! Али поп Коста и сви српски кметови гњиланског среза скочише као један, па тужбу за тужбом: кајмакаму у Гњилану, мутесарифу у Приштини, валији у Скопљу, седрезему у Цариграду, и самом цару Абдул Хамиду, тражећи, или да се убица пронађе и казни, и девојка врати мајци, или да им се „отвори пут пронађе и казни, и девојка врати мајци, или да им се ,,отвори пут за Србију, да се сви са робљем одселе тамо.”

За ово зверство и конзул Нушић енергично протестова код мутесарифа у Приштини, па о томе написа и нашем посланику у Цариграду. Овај је одмах обавестио и замолио св пријатељске стране амбасаде у Цариграду, те и они с њим заједно учинише енергичан протест да се девојка врати мајци.

После таквог протеста, кајмакам у Гњилану зачас пронађе убицу, веза га и спроведе мутесарифу у Приштини. С њим и девојку обучену у женско арнаутско одело и под фереџом. Мутесариф убицу ухапси, а девојку смести код неке Туркиње удовице, с намером да је тамо држи неколико дана и да је турске жене плаше и наговоре, да она пред судом каже како је сама и добровољно за тог Арнаутина побегла, те да Арнаутину олакша казну, или прође без казне.

Али кад то чу наш прота Стеван Костић, одмах отрча код мутесарифа и категорички затражи да се девојка, до суђења, смести у неку српску кућу, или ће одмах депеширати влади у Цариграду.

Имајући у рукама оно строго наређење владе из Цариграда: да се кривац казни а девојка врати, мутесариф се само најежи на ову претњу проте Стевана, а одговори меко: „Молим те, немој да правиш питање само за једну ноћ, а сутра пре подне извешћу је пред меџлиз“.

Прота се овим одговором задовољио из разлога да се ствар што пре оконча и девојка спасе мука.

Сутрадан се меџлис заиста састао пре подне. Он има да саслуша само девојку. Ако девојка изјави да је сама и без насиља за њега пошла, момку се даје право да је потурчи и венча, без обзира на жалбу оца, проте, владике и др… У противном, момак се узме на одговорност, а девојка преда проти, или родитељима ако су присутни.

Кад ову јадницу уведоше у салу меџлиза, обучену и забуљену као и свака муслиманка, она кроз јашмак прелете очима преко свију присутних, голобрадих и брадатих чланова: тим погледом je тражила проту. Опазивши га, намах је збацила фереџе и јашмак, потрчала к њему, загрлила га као оца, заплакала се и, уз лупњу срца и узбуђења, једва је рекла: „Аман, не дај ме!…” Изговоривши ово, бацила се на колена, проти ноге обгрлила и стала их љубизти, и сузама наводњавати…

Прота беше потрешен као никад дотле… Уста му задрхташе на плач, а сузе саме кануше на старачке образе и седе браде. Подиже је са земље и загрли као кћер. Потом баци сузни поглед на мутесариф-пашу и остале чланове меџлиза, као да би хтео да их упита: „А, шта велите на ово?”, али од узбуђења не могаше ни реч да проговори.

Тад пашa и остали чланови меџлиза погнуше главе, поцрвенеше од једа и стида, и ником поникоше … Само злогласни мифтија Рамадановић, злотвор Срба, пређе руком преко браде и сатански развуче уста у осмејак …

Што ли се то насмејао?

Свакако за добро не. А кроз минут-два и та црна слутња ће бити јава.

После мале починке, на протин сузни упитни поглед паша одговори стидно и меко: „Прото ефенди, води девојку дома”.

Прота се као прену, грло му се мало отвори и тихо упита: „Зар је нећете саслушати?”

– Није потребно, рече паша и ману руком.

Сад прота погледа у остале чланове, да чује и њихово мишљење.

Намрштено и преко воље, и они тихо рекоше: „Води је” .

Да, „води је”, јер шта би друго могли рећи после онога што видеше очима?

Све довде прота је седео на канабе и девојка чучала поред њега са главом на његовом колену, тражећи заштиту.

Добивши одобрење да је води, прота устаде са канабета, руком подиже девојку и нежно очински јој рече: „Устани, кћери не бој ce више. Цар и његови већили нек су здраво, спашена си и слободна”.

Девојка бече као у грозници: дрхтала је и унезверено гледала, и чисто није веровала да је слободна.

Зар је, јадна, предосећала?…

Држећи девојку за руку, прота се обрати паши: „Честити пашo, мајка девојке је пред вратима. Молим, дозовите је и предајте јој чедо на руке“.

Девојка није знала да јој је мајка жива, јер ју је оставила крваве главе и у несвести, па је мислила да је и она умрла као и отац. А све до сада није имао ко да јој јави, јер је била изолована од Срба. Арнаути су је, пак, лагали да јој је чак и отац жив!

Чувши од проте за мајку, она устрепта од радости, и поглед упре у врата, одакле треба да се појави. Мајка њена је чула још у селу да су је пронашли и за Приштину повели, па је преко Гњилана трк за њима. У Гњилану поп Коста дао писмо за проту Стевана да мајци буде на руци и девојку спаси. Прота би се и без тог писма сав заложио, као што је увек и чинио у таквим приликама. Мајка је код проте Стевана стигла у сунчев залазак. Прота ју задржао на конак, добро угостио и срдачан „гајгет дао“. А кад је изјутра пошао у меџлиз, повео je и њу, и пред вратима оставио да ту сачека на резултат, или, можда и на саслушање. Брижна и уморна од јучерашњег пешачења, она клече уза зид поред врата, главу сагла и лице рукама покрила, па, уздишући све једнако, стрепела је: ,,да ли ће јре сунце огрејати, или поново ујести црна змија…”

Поред ње је стајао и вратар меџлиза: млад и једар обесни Арнаутин, no имену Сали Бисла, из села Жегре, иотод падина Кара-Дага, срез гњилански. Он је стално кроз кључаоницу вирио у собу меџлиза и посматрао шта се тамо ради. А кад виде да девојка збаци фереџе са себе, и загрли проту, одмах у себи рече: „Запамтићеш ме, море кучко каурска!..”

Исто тако и мајку назва „кучком” кад је, на позив паше, пусти унутра, грубо је гурнувши. Навикнута на зла и суровост њихову, старка га само погледа а не рече ништа. Унутра уђе сва дрхтећи, јер ко зна што је чека тамо? Али кад тамо виде кћерку без фереџе и прота је држи за руку, намах је обузе радост, и,крикнувши: ,,Ћерко моја слатка!… полете тако лако као да је нису сатрли јади.

Кћерка је сачека раширених руку, и, узвикнувши: „Мајко мила!” — за трен ока једна другој паде у загрљај, стежући се, љубећи и немо јектећи са потоком суза…

Гледајући овај призор, само крвожедно срце могло је остати мирно и да не пусти сузу. Прота Стеван је формално јектао с њима и сузе ронио, а чланови меџлиза само окренуше и оборише главе, ситно трепкајући…

Можда су се и чудили: ,,Да тврде каурске вере!“ Мифтија, пак, и опет хладно посматраше, и руком глађаше браду…

Ах,та његова брада: свака длака и ђаво!… Толико је мрзео Србе! Па ни сад, за овај повраћај девојке, неће остати дужан, само ко je могао да предвиди да ћe ce тo десити кроз минут два, и баш на лицу места?

He могући више да гледа овај нежни и жалосни призор између мајке и кћерке, паша подвикну: ,,Доста, излазите!”

Мајка се на те речи трже, и са страхом погледа у проту, бојећи се да је поново не раставе са кћерком.

Прота прво обриса сузе, благо се осмехну, приђе јој, и топло рече: „Снао моја, ови добри људи враћају ти кћер. Реци им хвала и води дете дома”.

Тад мајци сину лице од радости и среће, дубоко се поклони према свима, и материнском захвалношћу рече им из срца: ,,Да сте ми живи и здрави, are моје!” Исто тако и девојка се поклони и захвали им: „Бог ви дао живот и здравље!” Пошто се, најпосле, и пред протом поклонише и руку му пољубише; узеше се испод руке и, чврсто се држећи, пошле су излазу веселе као мајско јутро! Али… Само што су једном ногом прескочиле праг, пред њима је плануо револвер и чула се четири магновена пуцња… Без крика, прво је пала кћерка па мајка врз ње… .

Блед као-смрт, прво је притрчао прота Стеван, па онда паша, затим и остали, без мифтије, који je и даље остао хладан на канабету.

Кад их подигоше, крв им је куљала на уста и на груди, јер дебели оловни куршуми из простог револвера разнели су им срце, и већ су биле мртве…

Видећи да је с њима све свршено, прота се усправи као џин, паши смело погледа у очи, па му онда са презиром кресну: „У царском ућумату, а? Браво!”

Кад то рече, прескочи лешеве преко прага и јурну напоље… Тад му паша довикну: ,,Шта ћемо, прото, за сахрану?” Прота се и не окрену, већ му преко рамена јетко одговори: „Ради шта знаш, a ja ту немам више посла…”

Из ућумата прота је отишао право у конзулат и Нушићу реферисао. После је отишао у пошту и телеграмом известио владику у Призрену, и патријарха у Цариграду. А кад се потом вратио кући требала му је добра доза ракије, да стиша и ублажи нерве…

Срби грађани, пак, чувши за ову несрећу, за трен ока су затворили радње и одјурили кући. To је био видан, али нем протест.

А Турци?

Joш одмах у сали меџлиза, али пошто прота оде демонстративно, онај злобни мифтија Рамадановић рече пакосно: „Ово нека им је на памет, па да нам убудуће, због једне женске главе, не одузимajy образ пред читавом Европом”. Па и од грађана Турака ретко ко да рече: „Греота и срамота!” већ махом: „Тако треба и са сваким другим ко се поигра турском вером” A то значи: ма шта те снашло, рајо, а ти трпи, ћути и ником се не жали, ни правду тражи!

Јадна раја!…

Ко уби ове две јаднице?

Нико друти него онај млади вратар пред меџлизом, Сали Бисла из Жегре. По извршеном делу, сручио се низ басамаке, претрчао чаршију, хитно прошао Пириназ-малу, изашао ван Приштине, тамо накривио кече и ухватио маглу…

А није морао да бежи, јер га нико није гонио.

-„Збунили смо се!” – беше одговор власти. Али ни после Али ни после за њим не трагаху јер то беше воља оног злогласног мифтије, који га је, сумње нема, наговорио да убије девојку само ако откаже да се потурчи.

Јест али и воља Срба беше: да се убица пронаће, доведе и казни, те због тога, телеграфским протестима, поново узбудише све власти, па и цара.

Тад се убица, по савету мифтије, предаде сам, а после месец дана затвора, изведоше га на суд.

Кад тамо – а он невин!

Мотив томе суд наведе: да је дело извршио у афекту кад је кроз кључаоницу на вратима видео да каурка скида са себе турске фереџе, цепа их, баца и гази под ноге, а он, млад, прост и побожан, није могао да се уздржи а да не реагује на такво скрнављење турске вере.

О, да крупне лажи; о, да дивне правде!…

Ho да је само тo.

He прође много дана, а Сали Бислу поставише за чауша жандармеријског.

О, само да сте га тада видели како се, као чауш, у ,,царско одело”, кроз град кочоперио, и како су га Турци благонаклоно поздрављали као чувара турске вере!

Ој, Србине, иди па не пукни на леђа, а не на трбух! …

Мифтија се и даље смешкао.

Теодулија.нет
Извор: Јанићије Поповић, Живот Срба на Косову 1812-1912.
Приредио: Димитрије Марковић