Благоје Јововић од Бјелопавлића (Косић код Даниловграда 1922. – Росарио, Аргентина 1999.) војевање у Другом светском рату започео је са комунистима. Придружио им се не правећи разлику међу борцима за слободу. Убрзо је схватио да комунисти истовремено воде и револуцију у којој су требало да буду ликвидирани неки Јововићеви рођаци и познаници. Због тога је прешао у редове Југословенске војске у отаџбини. Придружио се четницима и у септембру 1944. године, по задатку је прешао у Италију где је требало да успостави везу са Енглезима. Они су тада већ напустили Дражу Михајловића и окренули се Титу.

Током боравка у Италији Благоје је сарађивао са британском обавештајном службом. Тада је чуо да се Анте Павелић, бивши поглавник Независне Државе Хрватске, налази у Аргентини. Тамо је стигао захваљујући каналима које је водила католичка црква.

Верује се да је Благоје Јововић у Италији дошао на идеју на пронађе Павелића и казни га за његова злодела над српским народом. У сваком случају, наш јунак се запутио у Аргентину где је стигао 1947. године.

Да не дужимо, Благоје Јововић је радио свакојаке послове и стекао приличан иметак. Није морао да тражи духове прошлости ,али он је био упоран у својој намери. Од једног бившег италијанског генерала стигла је вест где може да се нађе Павелић. План је предводио Јаков Јововић, рођак Благојев. Са њима су били и Мило Кривокапић, свештеник Радојица Поповић, Милан Гаћеша, Милева Гаћеша са супругом...

Првобитни план био је да атентат на усташког крвника изврше 9. априла 1957. године, у месту Ломас дел Поломар где је Павелић живео. Он је тог дана био у пратњи жене и ћерке због чега је план померен за дан касније. Благоје Јововић и Кривокапић су 10. априла, баш на дан проглашења НДХ 1941. године ( невероватна случајност), сачекали Павелића на аутобуској станици. Благоје је кренуо за њим. Павелић је осетио да нешто није у реду и припуцао је на Благоја, при том му псујући мајку српску, јеврејску и комунистичку.

Према речима Јововића, извадио је пиштољ и испалио два метка у леђа Павелића који је бежао. Монструм је пао и правио се да је мртав. Тада су се чули позиви из суседних кућа где су живели Хрвати, Павелићево обезбеђење. Јововић је одлучио да напусти то место и испалио је још три хица у правцу из којег су почели да пуцају на њега.

Павелић је преживео атентат. Ипак, био је тешко рањен, аргентинске власти су му поручиле да напусти ту земљу. Отишао је у Шпанију којом су владали фашисти. Тамо је лечен од задобијених рана, али лекари нису могли да изваде метке из његовог тела. Осим што је један метак био на веома опасном месту, Павелић је боловао од дијабетеса и лекари су мислили да не би преживео тешку операцију. Верује се да је Павелић умро од последица рањавања које је исцрпело његов организам.

Та прича је је међу Србима епилог добила након децембра 1998. године. Тада је Благоје Јововић посетио Црну Гору да пристуствује сахрани брата. Пре тога је посетио манастир Острог и своју причу поделио са митрополитом Амфилохијем. Благоје Јововић је умро само у Аргентини 1999. године.

Многи сматрају да је он један од највећих српских јунака. Он је Милош Обилић 20. века. Пратио је свој инстикт и осећај за правду. Ризиковао је свој живот и доказао да је правда спора али достижна.

ПОЛИТИКА