Кренимо најпре од самог појма разумевања: из тог разлога се и обраћам, не желећи са се разговору који је вођен уживо, уз то похрањен видео и аудио снимком, приписују било какве туђе, можда прижељкиване намере. Најпре, слајдове који су се смењивали на екрану иза говорника, направио је упосленик библиотеке „Свети Кирил Охридскиˮ у Битољу; захвалила сам се једном од организатора књижевне трибине, госпођи Јелени, за то што се на слајду налазе основне информације о животу и раду Анђелка Крстића у смислу биографских и библиографских података. Пре почетка разговора, видела сам на слајду сликану и подвучену страницу из романа „Трајанˮ (вероватно из 1954. године, а важнија је чињеница да није реч о првом издању овог романа из 1932. године); била је подвучена једна реченица, мислим црвеном и/или зеленом бојом, и то она у којој се помињу (данас) две различите нације. Баш те вечери, пре почетка разговора, прокоментарисала сам са (у том тренутку) присутнима зашто се баш та страница, и то подвучена, нашла на слајду, када ће мој говор бити везан за нова читања дела Анђелка Крстића, и то кроз Антологијску едицију Десет векова српске књижевности, која приређивача (у случају стваралаштва Анђелка Крстића та прилика је припала мени) усмерава баш ка новим читањима (по концепцији едиције, препоручује се интегрално, а вишеаспектно приказивање стваралаштва које се приређује). Ако су прва читања (у смислу тумачења) дела Анђелка Крстића (ово се односи на рецепцију дела за живота његовог аутора) била и идеолошка, зашто бисмо се 72 године након ауторове смрти, у прилици када треба осветлити најпре естетску вредност његових дела (јер примарни критеријум вредновања књижевности јесте естетски), враћали идеолошким читањима и учитавањима. Баш зато се јављам овим текстом/одговором. На страну то што је много лакше, и етички коректније доћи на такав разговор где говорник да простор и за питања, и показује спремност да активно учествује у диспуту; и искористити не ту прилику, него такав простор за изношење свог виђења, али исто тако уз спремност да чујете и одговор, или пак питање за додатним појашњењем/аргументацијом. Оглашавањем након нечега, вођени неким својим проимишљањама и намерама, не само реченог на књижевној вечери, него, изгледа, усвојеним, понетим, негованим у себи, а све што се негује – расте и дорасте да се каже; разумљиво. Само рећи издалека, без простора за коментар испод текста, ономе на кога се текст односи, ставља фластер на уста.

Најпре имајмо на уму да дело пише аутор – човек од крви и меса, док у самом делу казују приповедачи (фикционални ликови, без обзира на стварносни предложак); дакле, први [sic!] јесте: не каже Анђелко Крстић, већ приповеда приповедач. Анђелко Крстић није написао само роман „Трајанˮ. Роман „Трајанˮ нису само спорадичне полемике његових јунака (наглашавам, различитих националности и вера, стога и из различитих углова гледања); али – реалистичко стваралаштво (било да мислимо на књижевни период или стваралачки метод без временског ограничења, а у стваралаштву Анђелка Крстића налазимо елементе и једног, и другог) јесте писати=опсервирати=похрањивати стварност онакву каква јесте; она је и тада била и црно-бела, али не само црно-бела; има ту доста нијанси и слојева који траже враћање и close reading (књижевнотеоријски термин). На пример, у „тумачењу“ помињу се књижевни ликови романа „Трајанˮ који по типологији ликова припадају не ни споредним, већ поменутим и епизодним… наравно, имају и они функцију у тексту, али је она махом усмерена ка главном јунаку, Трајану Радевићу.

Књижевни лик је средишњи елемент књижевне структуре, носилац збивања, и у књижевноуметничком тексту је све подређено њему. Размотрите како се Трајанов лик мења у односу на различите околности и на који начин остали ликови томе доприносе. Али, не заборавимо да је дело вредно због оног „какоˮ се о нечему приповеда (дакле, због начина коришћења облика приповедања и шире, наративних стратегија), а не због избора теме и мотива. Чак и оно што чујемо, изгледа, чујемо како ми желимо; мислим да је професор који се укључио у разговор истакао да дело Анђелка Крстића повезује српски и македонски народ.

Анђелко Крстић јесте написао драмски текст „Заточнициˮ (подсетник, драма је књижевни род који има своје врсте); њега нисам уврстила у свој избор вредног и репрезентативног у стваралаштву Анђелка Крстића из јасног разлога – ово дело сматрам естетски мање вредним од дела која сам унела у избор.

„Сећањаˮ, тј. рукопис „Наши предциˮ Анђелка Крстића није био намењен за објављивање; то су породични мемоари, намењени потомцима уз изричит захтев да се дело не штампа. Наравно, као и аутор текста на којег се односе све моје речи, мислим да је доста значајних чињеница похрањено (сачувано) у том тексту, али опет: ово је једно од дела Анђелка Крстића, не Анђелко Крстић сав. Уз то, дело „Сећањаˮ је мемоарско-аутобиографско дело, не записник са саслушања на основу којег треба донети суд о делима Анђелка Крстића (тј. оним која смо читали). И ко смо ми да то чинимо? Хајде да не хапсимо (не апсимо) дело Анђелка Крстића оквирима које му ми желимо наметнути. Хајде да, једноставно, а помно, изнова читамо та дела, дистанцирани од себе (оног што ми у њима желимо наћи) и отвореног ума да појмимо слику једног ишчезлог света, па можда и да зажалимо над неким његовим добрим (у платoноновском значењу лепим и истинитим) елементима, па чак и да се запитамо зашто смо кадри да пуштамо писану реч да агитује и/или лаги за нас, него да живу реч уписујемо.

Уз жаљење што нисмо усмено и уживо, где бисмо се, верујем, боље разумели,

Мирјана Бојанић Ћирковић