11. јул 2015.

Ко се свети овим људима лишеним елементарних права, људима фатално ограничене слободе, људима, од којих су многи, изгубили све.

Ко се свети овим људима лишеним елементарних права, људима фатално ограничене слободе, људима, од којих су многи, изгубили све.

Дан после паљења споменика убијеној деци и жртвама Гораждевца, пуцања на аутомобил који се потом изнутра запалио, рањавања пса на излазу из села, преко пута џиновских храстова испод којих је сахрањен, убијени дечак са Бистрице, Иван Јововић, откривен је графит на албанском језику HAK MARRJA.

Чиновник Уједињених нација, Албанац који се довезао белим џипом, каже да HAK MARRJA значи, једноставно, освета, и то је све што је могао да каже. Могао је још и да у свој мали нотес записује шта се догодило и да примети паљевину и гареж на лицу старице Милице Букумирић, страдале 1999. од минобацачких напада Ослободилачке војске Косова или, одмах испод ње, мрље на белом оквиру фотографије деветнаестогодишњег Југослава Богићевића.

„Да ли је ово настало сада?", пита његова колегиница из УН мисије и показује прстом на оштећење од метка по средини споменика настало у јануару 2013, када је на ову спомен-плочу испаљен рафал.

Прошло је дванаест година од када је њен бивши шеф Хари Холкери, први човек једне од највећих УН мисија икада, обећао како ће преврнути сваки камен како би се пронашле убице деце са Бистрице. Нико ништа није открио, а службеница ове сада минорне мисије својим розе смарт телефоном фотографише оскрнављени споменик.

Игром случаја, а не због ових напада, у Гораждевац је стигао командант Кфора на Косову италијански генерал, Франческо Фиљуоло. Због њега лети хеликоптер око села, а његови земљаци војници и пратња, затегнути и улицкани, „чекају догађај". Износе из возила два џака цемента и уносе их у кућицу која служи као локална месна канцеларија. Елем, командант Кфора је дошао да обележи почетак санирања једног дела корита реке Бистрице, па су, пошто је падала киша, одлучили да „догађај" преселе овде, а џакови цемента служе као сценографија, укључујући пано Кфора, са заставама земаља чији су војници у овом делу Метохије. Пошто је изнео податке о пројекту, поруке о миру и заједништву, командант је, иако у великој журби, кратко коментарисао пуцање и скрнављење споменика:

„Ми пратимо редовно ситуацију, али рекао бих да су неки од догађаја, ако не и већина, у вези са економском кризом и односе се на нормални криминал. За догађај који се десио истрага је у току и не могу да вам кажем ништа више од овога што сам рекао."

С командантом Фиљуолом на „догађај" је стигао и градоначелник Пећи Газменд Мухаџери и њега је ту, поред два џака цемента, у локалној канцеларији, која је заправо испостава албанске Општине Пећ дочекао Слободан Петровић, једини Србин запослен у тој Општини. Захвалио је команданту и рекао да без Италијана не би опстали, да су обезбедили две хиљаде пратњи из Гораждевца, да су штитили село, да су запошљавали људе... Захвалио је и градоначелнику јер је уложио новац у школско игралиште и јер ће још улагати...

Новинаре није занимао ни „догађај" ни улагање, питали су га за нападе, а градоначелник Мухаџери је одговорио: „Већ шест месеци није се догодио ниједан инцидент у општини Пећ, надам се да ће се ово расветлити, јер сам јуче имао састанак са полицијом у Пећи и они сада раде на овоме и надам се да овако нешто више неће догодити убудуће. Мислим, да би требало да се поставе безбедносне камере у село Гораждевац, оне би могле да допринесу да се овакви немили догађаји не дешавају. Видећемо како ће полиција објаснити овај случај, ја осуђујем овакве случајеве."

Онда су војници, командант Кфора, градоначелник Пећи, домаћин Петровић и новинари кренули у кратку шетњу гораждевачким гетом. На средини трга, као на каквом острву, његов наткривени део имитира летњу башту. Мештани пију своје јутарње кафе и немо гледају „догађај". Јаз и зидови између њих и гостију су предубоки, дубљи од реке на којој су побијена деца. Тај јаз је дубок колико и тајна ко је побио њихову децу, ко је пуцао прекјуче, ко је спаљивао споменик.

„Рекао сам деци, оног дана кад сам чуо: 'До десет можете да изађете, после тога кући!' Не смем да ризикујем, четворо деце имам, шта да радим", каже Душан Вуканић, иако није јасно где, сем на овом тргу, његова деца могу да изађу.

На крају ће се вероватно одумирање овог села наставити, међусобне свађе умножавати, а депресија одузимати сваку наду све док не буде одговора на питање: Ко се свети овим људима лишеним елементарних права, људима фатално ограничене слободе, људима, од којих су многи, изгубили све.

Живојин Ракочевић, Политика