„Немамо ништа, по два-три дана не буде ни хлеба. Деци за рођендан купимо сок и наспемо сваком по пола чаше. Још се није десило гости да нам дођу. Много је тешко”, болно и уз дуге паузе прича Елена, мајка петоро деце.
До породице Маринковић воде утабани трагови сиромаштва кроз село Горњани, општина Чучер–Сандево, на ободу Скопља у Скопској Црној Гори. Село заборављено у времену и простору, с улицама налик онима у жицом опасаном Ораховцу. Цео крајолик наликује један другоме. Како и не би кад су то некада били предели под истом влашћу наших светих и пребогатих средњовековних владара.
Данас, потомци тих истих владара, надомак манастира Светог Никите, задужбине Светог Краља Милутина, живе у рангу кметова из давних векова. Огледало наше и парадокс времена!
Заточеници ове тамнице сиромаштва, који највише испаштају, јесу ови скромни малишани који су нас посматрали оборених погледа, прислушкујући наше разговоре. Упркос разлици у дијалекту, испричали су нам доста тога.
„Тесно је, има само три кауча. Лети кад је баш врућина, одемо нас двојица на горњи спрат. Тамо је један кревет и немају врата, па се можемо бар мало расхладити. Зими је много тешко. Не можемо ни да дишемо када тата стави дрва да се угреје соба”, рекоше Марко и Борис.
А друштво, додатно смо упитали?
„Друштва нема. Мало у школи што останемо на терену да се поиграмо и то је све. Неће нико ни да се дружи са нама, кажу да смо сиромашни”, тужно су додали.
Ови храбри момци недавно су и угасили пожар кад се оџак запалио. Први су реаговали и спречили да се прошири на целу кућу. Остаци тога још су видљиви и несанирани.
Пакет јаја, џак брашна, векна хлеба и кесица кокица на старом телевизору врло вероватно ће бити на вишедневном менију. Труде се макар за децу увек нешто да буде. Без ормара, фрижидера, стола за ручавање… Уместо столица, користе цигле! О условима за учење, излишно је говорити. Ипак, упркос свему, та тамна соба је уредна, са све под конац распростретим и усисаним тепихом. Таму, осим дневне светлости, разгоне једна сијалица и неколико трака са шареним лампионима. Последњи покушај родитеља да деци макар на овај начин приближе радост празника!
Маринковићи не желе да поклекну. Домаћин, грађевинац и физикалац, успео је у склопу те уџерице да озида издвојено купатило, какво такво. Да имају бар негде да оперу зубе и руке.
„Радим на грађевини, буде макар да преживимо. Морам још доста тога да окрпим, недостаје пола крова, степенице су лоше и небезбедне. Супруга ми је једном пала и повредила се. Од тада се плашим за децу и коса ми се јежи кад видим да су кренули горе”, каже Бобан.
„Деца су нам добра и сви се лепо слажу. Кроз свашта смо прошли Марко, Борис, Николина и ја, они су ми из првог брака. Сузе ми опет крену на очи када се сетим свега. Није за причу, извините”, укључила се опет мајка Елена у разговор, која, због стреса, има проблем са шећером.
На крају посете, огласила се и једина девојчица Николина, једва чујно одговарајући на наша питања:
„Некад буде хладно, некад топло. Кад има дрва, топло је, а кад нема… Помажем мами да чува млађу браћу и да замеси хлеб. Сваке ноћи маштам да имам розе собу!”
Иако још нисмо имали коначне и обећавајуће одговоре на њихове љубопитљиве погледе, у ходу смо претурали по глави како да ове мале мученике ишчупамо из канџи неправедности које ничим не заслужише? У очи нам је упадала и двоспратна вила, на само десет метара иза њиховог дома. Животна реалност? Мисли су навирале једна за другом…
Нисмо див јунаци какви су били наши преци који су неустрашиво јуришали кроз ове пределе, доносећи слободу, али ипак мислимо да смо довољно кадри да Маринковиће и наш народ не оставимо на цедилу. Превише је и још један једини минут живота у оваквим условима!
Хуманитарна организација Срби за Србе се нада да ће ова прича доћи до мноштва добрих људи и наших редовних добротвора. Хајде да заједно „скинемо звезде са неба” за ову децу!
