Андрић, Ноћни разговор 1941: „Јер нема љубави ни другарства међу истокрвном и истојезичном браћом... Јер служимо и злом туђину и својим злим нагонима и заблудама, и свему и свакоме, само не великим начелима Слободе, Братства и Јединства... Јер зло, насиље и превара не могу трајно владати свијетом”.
Крлежа: „Нитко и не помишља да би још колико сутра међу нама могли да прораде ножеви. Све што данас читам да се пише о нашој такозваној стварности, најблаже речено јадно је. Јадно, брате... Све су то фацетирања по површини, само фацетирања по површини. Нитко нема дара или снаге или храбрости да кируршки раствори то трупло што се назива наша стварност и повуче рез по дубини ствари, да једанпут видимо тко смо то ми, што смо то ми, гдје смо то ми, куда идемо то ми? Нитко. Сви се забављају, сви се осмјехују, мање-више глупаво, а просто речено: лажемо се, брате! Масно се лажемо. Блесавимо се сви скупа, као да не сједимо на тонама експлозива. Нитко и не помишља да би још колико сутра међу нама могли да прораде ножеви. Као што су и радили... То вам је наша ситуација.” (Мирослав Крлежа, разговор с новинаром Бором Кривокапићем крајем седамдесетих.)
„Давно је то схватио Ватрослав Јагић те повјерио Фрањи Рачком: Чим тко мање учи и зна, тиме је бјеснији Хрват или Србин.
Они који су увијек спремни оптужити друге за све што није ишло с Југославијом или без ње, те што је стварно отишло наопако, морали би признати и то да је југославенској идеји утро пут хрватски илиризам. Признати становите чињенице које је потврдила повијест не значи ни у којем случају издати своју припадност, нити пак одрицати се властите нације или државе. У Загребу је основана Југославенска академија, у Београду Српска, у Љубљани Словенска. Хрватску је химну углазбио Јосип (правим именом Јосиф) Руњанин, Србин из Хрватске. Устоличење бана Јелачића обавио је српско-православни патријарх Рајачић. Ријеч Југославија сковао је половицом 19. стољећа готово заборављени дубровачки литерат Матија Бан – у посланици коју је из Дубровника упутио у Београд Александру Карађорђевићу (сачувало се Баново брдо у Београду). Идеја ујединитељског Пијемонта није била страна образованом дијелу хрватске интелигенције... Становите заблуде у вези с југославенским заједништвом присутне су мањим или већим дијелом на разним странама бивше нам државе – важно би било видјети себе и свој удио у добру и злу прије него што за то оптужимо и осудимо другога. Показало се на дјелу и у нарави како је тај наук тежак и болан. Додајмо томе да је Србија, посједујући властиту државу прије јужнославенскога уједињења, имала и превалила друкчији пут него Хрвати или Словенци те је за њ платила високу цијену својим страдањима и жртвама...”
(Предраг Матвејевић „Границе и судбине – О југославенству прије и послије Југославије”)
Јован Рукавина, Шабац - рубрика Међу нама - Политика
