Главни циљ пројекта је подстицање стваралаштва и презентација културног наслеђа припадника српског народа у Републици Северној Македонији (РСМ) и очување њиховог културног идентитета особито код деце и младих.

Манифестација је ове године окупила 30-так ученика основних школа која наставу следе на српском језику, као и децу српског порекла осталих основних школа у Македонији где се изводи факултативна настава српског језика.

На главном делу програма учесници су читали своје песмице на унапред задату тему која ове године гласила „И ја имам машту“.

Као и предходних година, тако и ове, на програму манифестације гостовао је један песник за децу из Србије. И ове године гост песник је био Власта Ценић.

Програмом манифестације ове године представљено је стваралаштво песника за децу Драгомира Ђорђевића (1953-1999.), поводом 25 година његове смрти и Добрице Ерића (1936 – 2019.), поводом 5 година његове смрти.

Пројекат „Пишемо и стварамо на српском језику“ је суфинансиран средствима Министарства културе Републике Србије.

Загрљај

После првог приказивањa свету моје књиге ЗАГРЛ`ТЕ ИХ, ПЕСМЕ МОЈЕ, на Сајму књига у Београду, у издању Пчелице из Чачка, a у којој су оде српским песницима за децу,  књигу сам представио на једној дивној манифестацији у Македонији, у Тетову, на 12. манифестацији ПИШЕМО И СТВАРАМО НА СРПСКОМ ЈЕЗИКУ.

Организатор је Удружење Срба и Македонаца „Бранко Чајка“ и његова председница, омиљена професорка музике и песникиња, креативна и драга Соња Андонов. За ову драгоцену манифестацију сам написао текст за химну, те њом почиње и затвара се програм сваке године.

Тема овогодишњег конкурса за децу била је И ЈА ИМАМ МАШТУ. Маштовита деца из Табановца, Кучевишта, Јосифова и Старог Нагоричана су казивала своје стихове. Награђени су дипломама, наравно. Мој задатак, као госта из Србије, био је да говорим о Драгомиру Ђорђевићу (1953-1999) и Добрици Ерићу (1936 - 2019), чије су годишњице смрти обележили организатори. Са задовољством, сетом и љубављу говорио сам о двојици великих песника за децу, које сам познавао и волео и од којих сам учио. Из књиге ЗАГРЛ`ТЕ ИХ, ПЕСМЕ МОЈЕ казивvао сам и песме о њима. А све се одвијало у Духовно-културном центру „Кирил Пејчиновић“ у манастирском комплексу Св. Атанасиј у селу Лошок.

По ко зна који пут одушевили су ме пејзажи манстира Лешок и Шара која се надвила над њим, као да нас прислушкује. Наравно, највећи утисак су деца, народ најважнији,  њихови ментори, драге колеге, затим поштована и креативна  Соња Андонов, њен вредан сарадник Марин Најдов, песник Стојан Арсић, дете које је порасло Матеј Печеновић, а посебно мајстор фотографије Зоран Андонов, који ми је и подарио ове фотографије да ме сећају на дивно проведен дан.

М.С.