Солун – Редитељ Немања Ћеранић – добитник „Политикине” награде „Милутин Чолић” 2021. године на 49. Фесту, за свој први дугометражни играни филм „Лихвар” – пред публиком 67. Солунског фестивала имаће сада међународну премијеру новог играног филмског дела „Рука правде” – узбудљивог историјског шпијунског трилера о Благоју Јововићу, човеку који је 1957. у Буенос Ајресу пуцао у усташког поглавника Анту Павелића, који је од тада задобијених рана преминуо две године касније у Мадриду.

По формалном образовању филмски монтажер (дипломирао на ФДУ, 2015), а по вокацији и реализованим искуствима и редитељ (кратки филмови и ТВ серије „Група”, „Швиндлери”, „Кљун”), Немања Ћеранић је своје свеколике таленте (био је кошаркаш у „Железничару”, члан бенда „Неонски револвер” и неговатељ музичког правца „синтвејв”) ујединио у стваралачку редитељску енергију којом твори јака и аутентична жанровска дела попут „Лихвара”, „Воља синовљева”, „Недеља”, а сада и интригантни „Рука правде”.

У разговору за „Политику” Ћеранић говори о мотивима екранизације приче о Јововићу, о историјским чињеницама и фикцији и o својим глумцима који су играли на шпанском са аргентинским акцентом.

Филм „Рука правде” је изазвао велику пажњу недавно на Фесту, а шта је за Вас био највећи изазов када сте одлучили да екранизујете ову причу?

Највећи изазов за мене био је сам лик Благоја Јововића. Човек који је иза себе имао сређен живот, добар посао и породицу, одлучио је да све то стави на коцку како би пронашао Анту Павелића и пуцао у њега у тренутку када су институције заказале и када је изгледало да правда никада неће бити задовољена.

Посебно ми је била занимљива чињеница да Благоје није радио ни за једну обавештајну службу, нити је иза њега стајао државни апарат. Он је био појединац који је сам одлучио да преузме одговорност за један такав чин. Оно што је за мене можда и најважније јесте да се овде не ради о личној освети, већ о својеврсној колективној освети проистеклој из страдања Срба у концентрационим логорима и других злочина почињених у НДХ током Другог светског рата.

Колико у филму има истине, а колико мита?

Оно што је чињеница јесте да је Благоје Јововић о својој улози у атентату први пут јавно проговорио тек 1998. године, након 41 године ћутања. Приликом посете манастиру Острог своју причу је поверио митрополиту Амфилохију, а том сусрету присуствовао је и новинар Тихомир Бурзановић који је његово сведочење касније преточио у књигу „Два метка за Павелића”. Можемо само да претпоставимо због чега је Благоје толико дуго ћутао.

Верујем да је један од разлога била и брига за безбедност његове породице. Посебно је значајно и сведочење Милеве Гаћеше Пићан, која је била део групе која је организовала атентат заједно са својим братом Миланом Гаћешом. Она је деценијама касније потврдила постојање те организације и Благојеву улогу у читавом догађају.

Постоје ли историјске празнине које сте попунили фикцијом?

Наравно, и даље постоје одређене историјске празнине, пре свега зато што су Благоје и људи око њега морали да делују у потпуној тајности. Нису имали право на грешку, јер би у супротном сви били изложени опасности од одмазде усташке емиграције. Управо због таквих околности многи детаљи њихових живота и деловања остали су недокументовани.

Ту долазимо до простора у којем филм може да понуди сопствену интерпретацију. Ми нисмо желели да правимо документарну реконструкцију, већ играни филм који полази од историјских догађаја, али користи фикцију како би покушао да разуме људе, њихове мотиве и околности у којима су доносили одлуке.

Често се у јавности прави паралела између овог атентата и акција израелског Мосада, попут хватања Адолфа Ајхмана. Како Ви на то гледате?

Мислим да је та паралела разумљива, пре свега због питања које обе приче отварају: шта се догађа када правда није задовољена, а људи одговорни за монструозне злочине настављају да живе слободно? Међутим, постоји једна веома важна разлика. Иза операције хватања Ајхмана стајала је држава са својим институцијама и обавештајним апаратом. Благоје Јововић и људи око њега нису имали такву инфраструктуру.

Управо ми је та несразмера била посебно узбудљива. Група обичних људи суочена са нечим што је много веће од њих. Мислим да су управо због тога Благоје Јововић и његови саборци још већи хероји, јер су успели да ураде нешто што је деловало готово немогуће без било каквог институционалног залеђа, притом немајући право на грешку, јер би у супротном сви били угрожени.

Ово је Ваш четврти дугометражни филм, а мотив освете или истеривања правде поново је у фокусу?

Очигледно постоји нешто у тој теми што ме стално привлачи. Мада, када размишљам о својим филмовима, чини ми се да ме мање занима сама освета, а више тренутак у којем човек одлучи да пређе одређену границу. У свим тим причама ликови се на неки начин сукобљавају са светом у којем правила више не функционишу, па покушавају да успоставе неки сопствени систем правде, који често има врло високу цену. Мислим да је освета изузетно захвалан мотив за жанровски филм, јер у себи носи снажан емоционални набој, али и озбиљну моралну дилему.

Визуелни идентитет филма је импресиван, атмосфера времена такође, све ме помало подсећа на Касаветеса. Снимали сте на аутентичним локацијама, укључујући и саму Аргентину. Колико је то било продукцијски тешко?

Нисам размишљао о Касаветесу док сам припремао овај филм, али су ме свакако инспирисали амерички шпијунски и политички трилери из седамдесетих година, као и филмови аутора попут Дона Зигела и Алана Џ. Пакуле. Продукцијски је ово био један од најкомпликованијих филмова које сам радио. Реконструисати Буенос Ајрес педесетих година није једноставно, посебно када највећи део филма снимате у Србији.

Комбиновали смо аутентичне аргентинске локације са локацијама у Београду, Новом Саду и Суботици, уз помоћ сценографије и визуелних ефеката. Највећи изазов за мене и директора фотографије Душана Грубина био је визуелни континуитет у спајању материјала снимљеног на два различита континента. У Аргентини смо снимали свега неколико дана, али су ти дани били изузетно важни за аутентичност читавог филма.

Поред Александра Гавранића и Златана Видовића, глумачка екипа је интернационална и изузетно богата, говори се и на шпанском. Како је све то функционисало?

Мислим да је највећи изазов за наше глумце био да савладају шпански језик и морам да их похвалим јер су урадили невероватан посао. Ипак, најтежи задатак имала је Тамара Ристоска, глумица из Северне Македоније, која је тумачила Глади, Аргентинку и супругу Благоја Јововића. Она је морала не само да научи шпански, већ и да говори са аутентичним аргентинским акцентом, тако да се ни у једном тренутку не осети да долази са Балкана. То је урадила перфектно и заиста сам веома поносан на њу.

Због своје напетости и трилерске структуре филм држи константну пажњу гледалаца, а какав му биоскопски живот предвиђате или му се надате?

Од почетка сам желео да направим шпијунски трилер који користи обрасце класичног жанровског филма, али истовремено има нешто специфично наше. Верујем да филм има потенцијал да комуницира и са домаћом и са међународном публиком, а посебно се надам да ће га што више људи у Србији гледати и да ће имати дуг и успешан биоскопски живот.

Дубравка лакић - Политика