Наравно, у остатку Хрватске нису били срећни због тога.  Критике су стизале из Загреба  које је вођа преласка становника Виса у православље, Иван Руљанчић,  оспоравао. Остале су забележене његове речи да се „увек дичио хрватским именом, али признавао и чезнуо за браћом Србима.”

Постоји још један цитат чија веродостојност није потпуно сигурна али он гласи:  „Нећемо једном ногом стајати на Вису, а другом у Риму-природније је једном ногом на Вису, а другом у Београду.”

У сваком случају, на Вису који је најближи Италији, у православље је прешло више стотина становника. Спомиње се податак о 180 породица које су прихватиле православље. Католичка црква је тај број оспоравала, тврдећи да је нову веру прихватило 289 особа.

Српска православна парохија на Вису службено је основана 1. jула 1926. Док није изграђена црква, обреди су вршени у у подруму куће Драгошевић. Због тога је 1931. године почела  изградња храма који је освештан 1933. године. Црква је архитектонски припадала српско-византијском стилу, коју је пројектовао архитекта Момир Коруновић.

Остало је забележено да је „Политика” извештавала о том догађају за који се наглашава да он излази из оквира верске манифестације и да ће „наши Приморци дати поново доказ своје високоразвијене националне свести и жарког родољубља”. Цркву је освештао далматински епископ Иринеј Ђорђевић, уз присуство мостарског епископа и 37 православних свештеника. За заштитнике цркве симболично су проглашени Ћирило и Методије.

Симболични почетак краја православља на Вису почео је 1937. године. Тада је делегација Чешке православне цркве дошла на Вис, али је локално становништво забранило пристајање броду. Православци више нису били добродошли. Са јачањем хрватске идеје о сецесији и напуштању Краљевине Југославије православна заједница на Вису је почела да се осипа. Последњи обреди вршени су 1941. године.  

Храм након рата није имао пароха а црква је срушена 1964. године.