Предмет предавања је црква Светог Николе у Љуботену као јединствени спој архитектуре, светлости и симболичке репрезентације власти у тренутку њеног подизања 1336/37. године.
Полазећи од задужбине властелинке Данице и монограма Дмитра уклесаног у надвратнику западног портала, храм се тумачи као простор личног завета и спасења, али истовремено и као пажљиво конструисана визуелна порука о божанском легитимитету власти.
Посебна пажња усмерена је на начин на који архитектонски облици, опека, светлосни ефекти и скулптовани капители обликују чулно искуство посматрача, у дијалогу са портретима краља Душана и краљице Јелене. Црква се чита као сценографија духовног доживљаја у којој камен, светлост и слика младог владара граде мост између земаљског и небеског поретка.
Љуботен се тако открива као простор у којем се семантички преплићу лична побожност, политичка идеологија и поетика средњовековне архитектуре и живописа.
