Предавање има за циљ да покаже на који начин фасаде постају један од најважнијих носилаца визуелног идентитета архитектуре. Посебна пажња биће посвећена декоративним системима изведеним комбинацијом камена и опеке, као и употреби орнаменталних мотива који обликују препознатљив језик фасадне декорације позновизантијске епохе.

У том контексту анализираће се различити типови шаховских поља, цик-цак орнамената, назубљених фризова, меандара, декоративног зидања, слепих аркада и других геометријских образаца који су обликовали визуелни карактер храмова. Биће показано да ови мотиви нису представљали пуку декорацију, већ важан елемент архитектонске композиције, средство артикулације зидних површина и носиоце симболичких значења дубоко укорењених у византијској традицији.

Посебно место у предавању имаће споменици који сведоче о креативној трансформацији цариградских и солунских узора у локалном градитељском окружењу. Уместо дословног преузимања образаца, протомајстори XIV века развили су оригинална решења која су довела до стварања препознатљивог архитектонског израза. Захваљујући способности синтезе ромејског наслеђа и локалне градитељске традиције, српска архитектура Повардарја изнедрила је јединствене облике фасадног обликовања који превазилазе оквире једноставне рецепције византијских узора. Управо због тога фасаде ових храмова представљају једно од најзначајнијих и најоригиналнијих поглавља позновизантијске архитектуре на Балкану.