Ђура Јакшић (1832–1878) (Фото Википедија)

Георгије Ђура Јакшић (1832–1878), после школовања и краћег рада у војвођанским градовима, 1857. је прешао у Србију. Радећи као учитељ и професор цртања, током следећих 15 година принудно се селио осам пута. У то време просветни радници били су државни службеници, којима је власт одређивала место службовања, слично као војним лицима.

Иако с бројном породицом, и као једини хранитељ, некада је и отпуштан из службе. Већина сеоба по селима била је по казни, јер је песник у кафанама, под дејством пића, био склон жестоким испадима.

О себи за кафанским столом песник каже: „А ја пијем, јоште пијем/У том ми се срце пара/Ћутећи се само играм/Љутим врхом од ханџара.” Након жалби суграђана на Јакшићеве инциденте следиле су казне државних власти. Недобронамерност и злурадост људи из околине чиниле су песника огорченим, што говоре стихови: „Али моје срце, али моје груди/леденом су злобом окивали људи”. Јакшић није оклевао да стиховима пребаци и држави због неродољубивог односа према побуњеним Србима у Босни и Херцеговини. Све време мукотрпног потуцања по градовима и забитим селима неуморно је писао лирску и родољубиву поезију, драме, приповетке и сликао портрете савременика и историјских личности.

Срећан преокрет у службовању Ђуре Јакшића дошао је тек кад се на српској политичкој сцени појавио велики интелектуалац Стојан Новаковић. Познајући Јакшићеве заслуге за српску културу, налази му 1872. боље плаћено место коректора у државној штампарији. Међутим, већ тада му је здравље било озбиљно оронуло због костобоље и туберкулозе, од које су боловали његови укућани. Јакшићева кћи Тијана, тек удата за песника Војислава Илића, умрла је од туберкулозе у својој 19. години.

Из времена службовања Ђуре Јакшића у штампарији његов пријатељ из младости Јован Јовановић Змај записао је ведру анегдоту. Једног дана Ђура остаје у канцеларији прековремено, када су се сви службеници разишли кућама. Због костобоље тешко му је било да обуче зимски капут, па излази у ходник и позива чистача му придржи капут, не знајући да су чистачи затвореници којима је то принудно занимање. Чистач неспретно помаже, на шта му нервозни Ђура љутито пребацује како ни капут не уме да придржи. Робијаш се правда да је у затвор доспео не зато што је људима придржавао капуте, него им их је, напротив, стрзао с рамена и отимао. Од тада се Ђура више није усуђивао да тражи помоћ из ходника.

Добар зимски капут некада је представљао драгоцени део одеће, који се брижљиво чувао, крпио, превртао и наслеђивао, о чему је писао Гогољ у приповеци „Шињел”. Након Јакшићеве смрти просветари и школска омладина одржали су добротворну приредбу у корист његове породице. За ту прилику Змај је написао незаборавну родољубиву посмртну оду „Светли гробови” коју знамо из ђачких читанки. На гробу Ђуре Јакшића, пресељеном с Ташмајданског на Ново гробље, урезане су његове речи разочарања: „У свету, брале, нема љубави”.

Драган Станковић, (Политика)

Београд