Рођена је у Призрену, у центру града, ту око Богородице Љевишке где је завршила основну школу, а онда су њени родитељи одлучили да оду у Крагујевац. Јасмина Савић (57) је оставила школске другове Србе, Албанце, Турке, Бошњаке, Горанце, Роме, оставила је села Зојћ и Средску, одакле су јој родитељи, али је понела патријархално васпитање, традицију и културу Призрена. Основала је породицу, добила ћерку, била запослена у крагујевачкој „Застави”, а када је овај аутомобилски гигант почео да се урушава, нашла је као економиста запослење у фирми која се бавила текстилом. Од 2011. почела је да се враћа Призрену, долазила је повремено, обилазила родбину, пријатеље, а онда је у мају ове године решила да се са мајком трајно врати.

– Призивао нас је наш град, призивала су нас сећања. Мене на детињство, маму на родни крај, на живот са татом који, нажалост, није жив. Имамо породични стан, а моји нису ништа продали ни у Подримљу, у Зојћу, ни мама у Средској. Сама сам у Призрену, чекам да се мама опорави и да поново будемо заједно овде – говори за „Политику” Јасмина Савић, стасита жена коју смо упознали прошле године у Цркви Светог Ђорђа у Призрену.

Ове године на дан Богословије призренске „Ћирило и Методије” привукла је пажњу присутних. Била је у ношњи, аутентичној за Призренке, које су сачувале традицију и носиле димије, кошуље са посебном врстом крагне, јелек, минтан... бошчу, мафез (мараму), а то им је била свакодневна одећа. Димије су биле обавезне, а разлика је била у материјалима и прилици, да ли су у њима биле обичним данима или свечаним поводом.

– Када сам решила да се напокон вратим, сазрела ми је идеја да покренем удружење, односно радионицу која ће да производи призренску ношњу. Годинама сам гледала како се плагира наша традиција, наш идентитет, наша призренска препознатљивост кроз специфичну и познату ношњу, која је била део свакодневне одеће наших мајки, бака. Добила сам подршку институција Републике Србије и Епархије рашко-призренске. Имам и сагласност призренске локалне самоуправе за оно што ћу да радим. Циљ ми је да окупим жене из Призрена, Ораховца и Велике Хоче, са којима сам већ разговарала. Око Нове године, удружење би кренуло са радом – најављује за „Политику” Јасмина Савић, која још није одлучила како ће се удружење звати, мада, како каже, могуће је и да буде „Будућност”, као што се звало Културно-уметничко друштво у овом граду.

Сада јој је најважније да „прикупи материјал, почев од свиленог атласа и сатена, призренског платна, до конца за везење”.

– Завршила сам текстилну школу, а осим онога што носим из породице и од предака, у школи сам стекла додатна сазнања о призренској ношњи. Она је упечатљива и прилично се разликује од ношњи из осталих делова и Косова и Метохије и централне Србије. Једна од карактеристика су димије, а израђиване су од свиленог атласа и сатена, ружичасте, црвене, плаве и светлозелене боје. Димије су носиле моје бабе и по оцу и по мајци, жене у комшилуку, до краја прошлог века, до рата. Сада се призренска ношња може видети само на понекој жени у Великој Хочи и Ораховцу, рецимо на свадби или када је неки посебан дан. Планирам и израду призренских папуча, а већ сам разговарала са људима у Скопљу који би нам достављали материјал. Причала сам и са сарачима, који би радили идентичне папуче какве су се некада производиле у Призрену – говори Јасмина.

Ове јесење вечери прекраћује „седељкама” са својим „конама” у Поткаљаји, највећем српском призренском насељу до рата. Виђа се и са другарицама из детињства, које су остале у граду.

У Цркви Богородица Љевишка је „једини парохија”, јер су остали Призренци у парохији Цркве Свети Ђорђе, а одлазак до Манастира Светих архангела јој „додатно даје снагу за све што јој предстоји”.

– После четири деценије, поново сам осетила мир, детињу радост, ону занесеност својим градом, који само Призренци могу да осете. Увече, кад кренем градом, осетим жустрину коју само наша Бистрица може да нам да. Али, и тужна сам, чекајући да се у Призрен поново врате Срби, да се врате сви који су морали да оду. Шетам Потклаљајом, обилазим куће у којима су се до рата чули жамор и граја. Седим са мојим Призренкама, сећајући се времена која су прошла, а све надајући се да ће призренска калдрма поново да дочека расуте Србе. Чекају их и добри људи. Турци, Албанци, Бошњаци, Горанци, са којима никада нисам имала проблема. Немам их ни сада, када сам се вратила. Призрен и Призренци имају посебну душу – каже Јасмина Савић, повратница у град на Бистрици, у царски Душанов град, решена да поново оживи старе призренске занате и обичаје, за шта ће јој бити потребно доста снаге.

ПОЛИТИКА