Драгомир С. Радовановић је радо виђен у сваком друштву, а посебну инспирацију налази у кафанама

На рођендан аутора, 7. априла, изашла је из штампе двестота књига проф. др Драгомира С. Радовановића, најплоднијег лесковачког књижевника под занимљивим наслов „Мреже паукова” у издању Српске духовне академије у Параћину, Удружења књижевника Србије – Подружнице УКС за Поморавски округ, Јагодина.

Поводом објављивање 200. књиге, проф. др Живан Стојковић каже да је „вест за неверовање, дивљење, одушевљење и збуњеност.  Драгомир С, Радовановић је на тај начин свом граду уручио највећи поклон духовног и књижевног богатства, који је тако постао једини у Србији са недостижним рекордом културног узлета. Лесковцу је тако омогућио да брише помисао да је провинција, јер управо тиме се представља као град књижевног стваралаштва, што захваљујући Радовановићу хрли ка Гинисовој књизи рекорда

– Нимало није случајно да роман носи наслов „Мрежа паукова”, јер је то јасна, али и горка порука да све такве, јаче или слабије мреже, које хватају свој плен без милости, представљају највећу опасност за опстанак људског рода. Изузетна луцидност аутора да то уочи, да му се успротиви, разапне га на крст срама, није у намери да унизи савремени друштвени развој, већ треба да омогући да они паукови који су плели најчвршће мреже око људских судбина буду проказани, огољени, осуђени, уклоњени са друштвене сцене, како би здраво ткиво људског опстајања могло мирно да се развија и јача. Његов избор односи се на врх власти, високо образовање, тендере и судство, а садржај се не своди само на сатиру или критику, већ је то оштра осуда, анатомија свих скривених или чак и отворених незаконитих покушаја, крвожедних паукова да искажу сву себичност, бескрупулозност и антихуманост према сваком човеку појединачно, али и против друштвених токова које треба чувати, неговати, развијати и поштовати правила живљења – истиче проф. Стојковић.

Прву књигу „Стално су будни – зар нису чудни” Радовановић је објавио 1987. године, у 39. години живота, бележи Данило Коцић у политици. Половину радног века провео је у текстилној индустрији, где је радио као „обичан радник”, али и директор, а други део радне биографије дуг две деценије исписао је као професор на више факултета и високих школа широм Србије.

Драгомир Радовановић, попут познатих српских књижевника, боем је лесковачког кафанског живота. Ту је непревазиђен, остао је велики и увек пожељан у друштву.

– Имао сам пет или шест година, за данашње услове право дете, али тада сам био радна снага. Чак и као млађи почео сам да чувам свиње, ту поред куће, истерујући их на пут да поред њега пасу траву троскот, коју су толико волеле  записао је проф. Радовановић у својој аутобиографској књизи „Моје време”.

На наше питање да ли ће после овог невероватног рекорда наставити да и даље објављује нове књиге, Радовановић, уз само њему препознатљиви шарм, нагласио: „Пишем кад немам шта да радим, a док је пријатеља, вина и кафана, ево и мојих нових романа!”

Велики хуманиста

Драгомир С. Радовановић рођен је 7. априла 1948. године у Кацабаћу, општина Бојник. Основну школу је завршио у Кацабаћу и Косанчићу, средњу у у Лесковцу, студије у Београду, магистрирао је у Нишу и докторирао у Скопљу. Доктор економских наука и дугогодишњи професор универзитета слови и за великог хуманисту. У време велике поплаве која је задесила део Србије у Парохијском дому у Лесковцу организовао је хуманитарно књижевно вече „Дар на дар”, а улазница је била – пакет намирница!

Радовановићев научни и књижевни рад приказан је у књигама ,„Ко је ко у хумору и сатири Југославије”, ,„Лексикон писаца просветних радника Југославије и Републике Српске” и књизи „Заменити Пусторечани’’. Добитник је многобројних признања међу којима је Орден рада са златним венцем. Члан је Удружења књижевника Србије. Живи у Лесковцу.

(Фото: Д. Коцић)