Затачени у неизвесности одуженог и глобално наметнутог ванредног стања са ригорозним мерама за сузбијање ширења пандемије корона вируса Ковид 19, притиснути  у својеврсно карантинско „издржавање“ неочекиваног скривања од пошасти, различита су осликавања страховања и отпора пред заразом. Како дане ванредног стања „прекраћује“, осмишљава ритам менталне и физичке издржљивости у ограниченим условима и околностима, у разговору с поводом за портал „Спона“ открива сарадница Српског културно информативног центра, професорка Татјана Тања Алексић.

На питање како „режира“ време у посебним условима, шта чита/, којим се делима враћа, са каквим надама чека слободу кретања, и, када ћемо, по њеној процени, и ми као део тог света моћи да се вратимо у нормалу и да ли ће икада више бити "нормале", шармантна професорка нам педагошки открива..

- Док се у свету  режирају разне завере, а пандемија игра свој, по свему судећи, дугометражни филм, свако од нас гања сопствену режију у условљеној свакодневици. Нелагодност због мера предистрожности,  адаптација на нове услове где је једина комфорна зона - дом, неизвесност око природе вируса да ли ће се и када човек изборити са њим, заједички је именитељ свих људи широм света, каже Тања Алексић, препознајући да смо сви у тој планетарној филмској причи са никаквим наговештајима склопа жељеног свршетка..

- Режисер је Ковид 19, његова продукцијска кућа је још увек талична и хипотетична, сценарио је премијерно потекао из најнасељеније земље на свету, која је врло брзо поделила франшизу по остатку планете Земље. Актери смо сви ми, а публика ће чинити преживели из циклуса Хангер гејмса..  Извесно је да нас тек чека  борба са вирусом, неговим могућим мутацијама, вакцинацијама и свѐ извеснијом економском кризом.

- У таквим условима, када све ово личи на кошмар из кога се не будимо, како поучно сугерише професорка, мора да останемо прибране памети и да олакшамо живот прихватљивим активностима и одржавањем  физичке и менталне кондиције. Хумор, музика и кување, читање и писање, медијски лов филмских и позоришних остварења,  интернет комуникација за гудвајб, креативна електронска размена знања са ученицима,  шетње у природи када се може и свакако чишћење боравишта као алтернатива за теретану.

То је као „препис“ проживљене лекције на распореду часова у протеклим данима искушења ванредног стања по свим задатим наметима.

- Такав ми је распоред и ритам протеклих дана у готово два месеца. Читуцкам сваки дан, дешава ми се да помислам да нисам прочитала то дело све док не приметим нешто подвучено на страницама. Читам, препрочитавам и никада довољно...Имам обичај да подвачим реченице, изводе и цитате и да их бележим у тефтеру, сада у мобилном телефону. Преносим то и мојим ученицима, да прибележе  јер се заборавља. Још увек сам старомодна учитељица која чита ,,пешке" и нема навику за електронско читање. Једноставно желим да  држим књигу у рукама, да помиришем и остављам оловкине трагове.

Да ли смо и овом пандемијском заразом све више освешћени да смо „део света“ на нежељеној проби за још тежа искушења која тек предстоје на скованом глобалном плану?

- Промене су већ видљиве и на локалном и на глобалном нивоу. Оно што мени лично није допадљиво и природно, је то што је наметнут исти сценарио у целом свету, клонирамо се, већ личимо на машине, на животињски свет из Орвелове фарме, на сироте мале хрчке, на заморчиће,,,

Нема индивидуалности, нема слободе ни интимности, већ живимо оно што смо само на филму гледали, стигао нас је Матрикс. Чипирани, кодирани, инфицирани, од имена претопићемо се у бројке, цифре заражених, оздрављених или умрлих. Док очекујемо лек и ломимо копља за или против вакцинације, једини проверени лек за здрав дух је здрав хумор, музика и физичка активност. И свакако, све то зачињено љубовљу, она је спиритус мувенс здравих емоција.Ипак,,напољу је пролеће и живи смо-, охрабрује Татјана Тања Алексић.

М.С.