- Ово је књига дубоке оданости Косову, иако је у наслову садржана само Метохија, то ипак не мења суштину јачине симбола и знаковности. Док сам се ишчитавао књигу она ме је непрестано враћала на почетак, уназад. Садржи ону снажну дневничку путописну црту, везу, нит са истином, тугом, слободом и тескобом. Тешка животна прича са Косова, прожета снагом емоција радости, и туге. Као када се читају Житија светих; кроз страдање један непоновљиви простор и необично време тих целина. Књига асоцира и подсећа на прве улазе и слике у те крајеве, гробове и градове, необичних места и села, досањане снове, а онда уживо оприсутњене. Књига метафизичких димензија тог простора. И само потврђује да иако ми понаособ немамо можда тамошње порекло, али смо сви са Косова. Једно веома успешно и убедљиво женско перо које је оживело тај простор и Приштину. Са дубокикм поштовањем се посматрају ти људи који тамо опстају и живе, Душица је убедљиво то дочарала, кроз радост и тугу; одлазак и повратак, непрестаном суштином; садржи одговоре на наше дилеме и питања, рекао је у уводном излагању Милутин Станчић испред СПОНЕ.

Марија Васић из Хуманитарне организације Косовско поморавље (суиздавач) је говорила веома искрено и концизно о овом делу.

-Част је да се у овом лепом и славном граду сретнемо. У радости уочи празника Сретења Господњег. Ми се као организација први пут представљамо у Скопљу, али нам је мисија иста, а то је да ова књига служи обичном човеку и да буде глас том човеку, омеђеног бодљикавом жицом који је остао да живи на простору између неба и земље, унутар те жице која уме да пропусти светлост воштаница, песму и мит, књига полази од приче тих обичних људи, то је и нека наша мисија, да се ка том човеку односимо као ка духовном бићу. 

-Да се не бавимо само материјалним већ и са духовним потребама, ово је велика част, али и обавеза. Јединствено дело које на један близак начин описује менталитет и судбину Косоваца, задире дубоко у нит народа и његове поре, познавањем прилика за те људе, препознајући у њима оданост косовском завету. У част свих наших предака, и на тај начин ми се враћамо Лазару и косовском завету. Управо кроз дело Душице Филиповић, то су наше светиљке ка Христу., додала је Васић.

Ауторка ове књиге Душица Филиповић је са публиком поделила своје утиске:

-Ова књига је изнедрена из најдубљег дела мене, са жељом да допринесем се одржи и настави косовски завет. Писање није било лако нити је обећавало овакав исход. А ево, књига је ушла у многе домове и пронашла свој пут до читалаца. Све што се са књигом данас дешава доживљавам као мој искрен дар свим Србима ма где они живели, ма где се рађали. Колико сам ја себе дала овој теми, са истом пажњом мени са враћа толико велика љубав коју добијам кроз читаоце који ме проналазе, шаљу поруке, пишу утиске. Судбина ове књиге била је неизвесна, јер сам морала паралелно са писањем да играм и друге улоге које су ми биле поверене. Да будем мајка, професор, жена... И то је усуд данашњих жена које морају да одговоре на више ствари, истовремено. Жени је много данас дато, али и одузето. Што више добија, то више и губи. Радећи на књизи заправо ја сам желела да потврдим себи да могу да се суочим са собом и прошлошћу. Мени је омогућено да напишем ову књигу оног тренутка кад сам крочила на Косово и Метохију, долазећи деведестихгодина прошлог века да студирам у Приштини, где сам упознала свог будућег супруга. Ту сам себи први пут поставила то темељно питање: шта ја знам о прошлости, прецима, манастирима, црквама? Ко сам ја, где сам то ја, где сам рођена? А рођена сам у Чачку, у Шумадији. Али сам Косову стекла други завичај. Пишући ову књигу ја сам схватила да је то мој први завичај; осветлила сам своје корене, вратила се себи, свом детињству, и зато је прво полгавље - Ђурђин пупак, то првотно ткање. Кључно питање било је да ја дођем до суштине живота својих баба и прабаба са којима сам одрастала, и освајала оно што је Др Валентина Питулић на промоцији у Грачаници назвала семантиком ткања ове књиге. Схватила сам да су моје неписмене бабе биле школованије од много ученијих људи које сам у животу срела. Јер, знале су тајну живота. Да нађу тон и међутим, боју и међубоју.  

Тако ми се књига отварала, иако је то поглавље написано на крају ја сам га сместила на почетак књиге. 

Ђурђа је мој алтер его. Да бих вам дочарала наслов и смисао овог дела морам да укажем да сам се бавила техником Леонарда да Винчија и његовог начина сликања Мона Лизе, познатог као сфумато. Мој одлазак у Лувр где сам се први пут срела са Мона Лизом, која је на корицама књиге, био је суочавање са мојом бабом, јер ја сам освестила тај део себе и да идем кроз десетине хиљаде квадратних метара уметности у Паризу, пролазим пешачке чинове кроз простор уметности, дакле имам своје личне пешачке чинове, а да је моја баба пешачила 8 км од Јежевице до Чачка носећи на обрамачи сир и кајмак да би прехранила породицу. Тим кораком је ишла моја баба. Сусревши се са Ђакондом којој нисам могла да приђем од одбрамбених линија, блицева , дистанци са сликом, апарата, телефона који су бесомучно шкљоцали, ја сам видела Симониду грачаничку, и тада сам се срела опет са својим прецима. У мојој глави тада се као могућност родио сфумато, као књижевни поступак . Симониду није имао ко да заштити, она је изложена нападима, дивљим хордама, безумнима, није било никог ко би могао да је сакрије, да је склони, одбрани, као што су Ђаконду склонили пред Други светски рат. И тада сам схватила колико волим своју земљу и њену уметност, и да је наше је културно наслеђе величанствено. Али да нам је потребан и сусрет са другим да бисмо осветлили и освестили своје, вратили се себи, својим коренима.

Потребно нам је искуство другости, и тако је прича о Симониди једини уметнички начин да се обрачунам са свима онима који руше наше културно наслеђе и где ми изнова и изнова пишемо своју историју и налазимо трагове...надовезујемо се на то старо, срушено, увек нечим новим. Нема новог без старог. 

Ја нисам дошла до кључних сазнања књишким знањем, него сусретом са животом. Не поводим се за неким књижевним ауторитетима, не жудим за наградама, дарована сам у животу и преко мере. У то име дошавши овде у Скопље, будући да ме је сачекао Милутин Станчић и данас провео кроз нека места у граду и околини била сам потрешена, сусретом с људима, грађевинама, свуда сам осетила дух српства, дух тог старог Косова, које се прелива. То је тај сфумато, који треба да освестимо и који се прелио, и стално прелива из једног простора у други. То је оно нешто врло дубоко у нашем колективном памћењу, колико и та потреба, да се повезујемо. Ја сам данас прошавши Старом чаршијом прошла сокацима Косовског Поморавља, улицама Ораховца и Велике Хоче, а била сам овде. Овде је заправо тамо. И тамо је овде. Захвална сам на овом дану, сусрету, вашој поврењу које сте имали - да ће вам Спона представити аутора достојног ваше пажње, рекла је Душица између осталог. 

- Стално ми се промени концепт када отслушам Душицу, врло је тешко говорити о људима које познајете, са којима делите живот, вредности, нарочито у области уметности. Потпуно је чудно не запитати се; шта ми забога овде у Скопљу радимо, и скупљамо се око књиге у времену када нико и не чита књиге, мислим, како је могуће да један уметник окупи данас неке људи око речи, око неке обимне књиге; и да ли је добро, да ли је могуће, да ли је тренутак у овом времену, да вам срце заигра, да вас нешто дирне и да ли ће вам бити добро, да ли ће вам бити боље? Да ли осећате да се с вама нешто догоди у времену када сав наш живот преузима цивилазција слика и када је све што имао у телефону претоврено у слику, а цивилизација књиге одлази на неку другу страну, отворио је своје излагање веома надахнуто Живојин Ракочевић, директор Дома културе у Грачаници, песник новинар, публициста.

- Књига је много сложенија, ово је књига мозаик са једном од најкомпликованијих тема и наших личних живота, и националног и балканског усуда. Шта је суштина? Овде је реч о Косову, ја ћу одустати од те тезе, зашто? Постоји једно Косово, материјално, Косово које можете додиривати рукама, постоје хектари фресака, постоји књижевност, нешто што је констутисано пре 700 година као савршена врендост и то је живо; ту смо се негде раздвојили. Постоји друго Косово, о коме певају босански муслимани, то је Косово Дубровника, Херцеговине, Чачка, то је Косово преко Саве и Дунава, то је Његошево, „Ова драма је почела на Косову“, то Андрић каже за Горски вјенац. И постоји треће, ово данашње реално Косово које живи неки свој живот између светова интереса сила и сукоба на начин и феномен који разумеју само косовско метохијски Срби: трпљење!

Сада да вам представим прво Косово, друго и треће Косово. Душица је почела из другог Косова и дефиниције тог Косова које живе у њеним бакама су важније од свега онога што је она научила у животу. И једна реч о дубини Косова одређује њен живот, та компликована структура је прирођена и сва три нивоа живе као синтеза наше посебности и нашег културолошко-идентитетског дређења. Ја сам некако ишао за њеним слојевима. Душица је сјајан приповедач. Она нас води у неком чудесном  другом правцу језика. Музика њеног језика је чудесна. Њени ликови (баке) не избегавају бол. Оне носе и трпе бол. Када, говоримо о Лувру, Прича о Лувру, Момо капор је имао дивну причу, парафразираћу: Идем у Лувр и не дају ми да приђем Мона Лизи, не могу, нервира ме и чуднесно је то и важно, али ја кад дођем у Грачаницу, купим бурек, поједем и са масним рукама помилујем Симониду.

Душичини књигу сам прочитао два пута и таква је да је читам одакле ја год желим. Неки писци пишу једну песму читав живот, Душица пише један роман читав живот, закључио је Ракочевић.

Песму Маријо ћеро мори отпевала је Симонида Ракочевић из Грачанице.