Да бисмо разумели дубину овог покрета, морамо се вратити на његов сам почетак. Скаутизам, или извиђаштво, рођен је из визије британског генерала Роберта Баден-Пауела почетком 20. века, са идејом да се млади кроз природу, дисциплину и самопоуздање изграде у корисне чланове друштва. Ова искра брзо је запалила Балкан. Већ 1911. године, захваљујући визионарима попут др Милоша Поповића, у Београду се рађа Савез малих четника, који ће убрзо понети име извиђача.

Оно што извиђаштво на нашим просторима разликује од западног модела јесте сурови историјски контекст. Тек што је покрет проходао, избили су Балкански ратови. Српски скаути нису били само дечаци који уче да везују чворове; они су постали активни учесници историјске драме. Налазили су се у позадини, помагали Црвеном крсту, деловали као курири, преносили наређења и збрињавали рањенике. Њихова младост била је прекаљена барутом и сузама, а управо на простору Македоније, током борби за ослобођење од вековне османске власти, многи од ових младих људи показали су незапамћену зрелост и храброст.

У вихору тих преломних година, посебно место заузима организовање скаута у Водени – граду који се данас налази у Егејској Македонији. У тим пограничним, немирним временима, Водена је постала једно од раних жаришта где се препознала потреба за окупљањем омладине. Кроз специфичне околности војних логора и избегличких стаза, ту су ударени темељи организације која ће веома брзо, након завршетка Првог светског рата, доживети своју пуну ренесансу.
Велики рат је завршен, а на мапи Европе рођена је нова држава – Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касније Краљевина Југославија. 

Земља је била исцрпљена, рањена, али вођена идејом уједињења. У таквом амбијенту, Савез извиђача добија кључну улогу у изградњи новог југословенског идентитета. На простору Вардарске бановине – која је обухватала простор данашње Македоније – почиње масовно формирање скаутских јединица, тада познатих као стегови.
Стегови се оснивају у Скопљу, Куманову, Битољу, Штипу, Охриду... Сваки већи град добија своје скаутско језгро Стегови нису били само административне јединице; они су били породице у малом. Ту су се брисале социјалне разлике – син богатог трговца и дете сиромашног занатлије седели су поред исте логорске ватре, делили исти комад хлеба и учили се истим вредностима: части, лепој речи и оданости отаџбини.

Како је изгледао свакодневни живот једног скаута у Македонији између два светска рата? Они су били дубоко уткани у бити својих локалних заједница. Кад год би се десила нека невоља – поплава, пожар или епидемија – скаути су били први на лицу места, организовани и спремни да помогну. Али њихов допринос у мирнодопским условима био је још значајнији. Организовали су пошумљавања вардарске долине, чистили изворе, уређивали јавне просторе. Летњи табори на Перистеру, обалама Охридског и Преспанског језера, или на падинама Шаре, били су праве мале импровизоване вароши под шаторима где се учила географија, биологија, али пре свега – животна етика.

Посебну драж извиђачком животу давала су такмичења и сарадња са скаутима из других бановина Краљевине. Свесловенски и свејугословенски слентови – велики извиђачки слетови – били су догађаји који су се памтили целог живота. Скаути из Македоније путовали су у Љубљану, Загреб, Београд, Сплит, док су дечаци и девојчице из Савске, Дравске или Моравске бановине долазили на југ. На тим такмичењима у оријентацији, брзом подизању шатора, сигнализацији Morse-овом азбуком и пружању прве помоћи, скопски или битољски стегови редовно су односили највише награде. Та сарадња је имала виши циљ: ковање искреног братства међу омладином различитих вера и завичаја, спајање заједничког југословенског ткива кроз песму и дружење код логорске ватре.

Рад савеза скаута је доживео своје златно доба почетком тридесетих година. Бројност скаута у Вардарској Бановини био је између 800 и 1000. Почетком априлског рата, престао је и са радом скаутски покрет у Краљевини Југославији. Након завршетка рата, у прво преме није био дозвољен рад савеза.    

Хвала вам.

Радован Милковски - Историјски архив Ниш ОКРУГЛИ СТО: „КУЛТУРНИ ПРОСТОР СРБА У СЕВЕРНОЈ МАКЕДОНИЈИ“, 26. маја 2026.