Напуштајући Русију и одлазећи у емиграцију због нових власти, а после Октобарске револуције и грађанског рата у Русији, руски емигранти, међу којима и многобројни врхунски интелектуалци из различитих области, насељавају европске земље, укључујући Краљевину Југославију. Поједини од њих постаће неки од најпознатијих професора Београдског универзитета и на њему ће предавати годинама и деценијама.

Аутор књигу започиње мотом преузетим из "Романа о Лондону" Милоша Црњанског: " А сиромашни, стари, космати, руски професори, напунише, у туђини, књигама, катедре и универзитете, као некад Грци, кад је Константинопољ пао..."

Први део књиге је историографска студија о Београдском универзитету (БУ) до 1918. године, потом о доласку руских емиграната и њиховој улози у развоју БУ између два светска рата. Аутор се бави и судбином руских професора у Другом светском рату, преносе Вечерње новости, као и у годинама и деценијама после њега. Неки од њих ће, у новим политичким околностима, морати да напусте Универзитет, па чак и Југославију и оду на Запад.

Други део књиге чине биографски портрети руских емиграната професора. Занимљиво је да су тада у саставу БУ били: Филозофски факултет, Правни, Технички, Богословски, Пољопривредно-шумарски, Медицински, Фармацеутски, као и Филозофски факултет у Скопљу и Правни факултет у Суботици.

Књига пружа реконструкцију једног драматичног времена пуног преврата и емиграната, реконструкцију интелектуалне историје и реконструкцију историје земље.

- У књизи је приказан долазак руских емиграната на Београдски универзитет и начин ангажовања на појединим факултетима, затим бројност и структура руских наставника и помоћног наставног особља, од доласка првих 1919, до пензионисања и одласка са животне сцене последњих представника млађих емиграната, крајем 20. века. У три посебне целине детаљно је анализиран и представљен њихов научни, стручни и друштвени, политички и културни живот, рад и страдање током Другог светског рата, као и у социјалистичком периоду, и научни допринос и биолошко осипање током друге половине 20. века - каже Бонџић у предговору.

Драгомир Бонџић (Крушевац, 1973) је научни саветник у Институту за савремену историју. Бави се историјом Југославије и Србије у 20. веку, посебно развојем науке, просвете и културе, историјом Београдског универзитета, односом државе и интелектуалне елите, међународним научним везама у време Хладног рата, школовањем студената из несврстаних земаља у Југославији и нуклеарном политиком Југославије.

Објавио је осам монографија, међу којима су: Београдски универзитет 1944–1952, универзитет у социјализму: високо школство у Србијиi 1950–1960, Мисао без пасоша. Међународна сарадња Београдског унивезитета 1945–1960. И између амбиција и илузија. Нуклеарна политика Југославије 1945–1990.