01. јул 2010.

Времешна старица Симка Арсић, родом из Доњег Требешиња код Врања, једна је од најстаријих жена на Скопској Црној гори у Македонији. Превалила је девету деценију и сведок је разних догађаја, великих криза, ратова, али и благостања и напретка.

За Митрета Цветковског из села Црешева удала се после првог сусрета, а два пута је ишла с њим на венчање.

Десетак километара северно од Скопља, на живописним падинама планине Скопске Црне горе расути су манастири, цркве и села. У том амбијенту вешто је спојено древно и модерно, па у истом дворишту могу да се виде старинске куће од клесаног камена са чардацима у којима живе последњи сељаци у традиционалним ношњама и тип-топ опремљени домови из којих становници дубоко у ноћ излазе у провод.

Вековима у овим крајевима, поред Македонаца и Албанаца, живе Срби. Неки су аутохтони, неки су се интензивније насељавали после Косовске битке (1389), а после Другог светског рата запажен је нови талас досељавања, које су проузроковале новонастале социјалне, економске и друге прилике, док посебно поглавље представљају мешани бракови.

У дворишту испред породичне куће у селу Црешеву затекли смо изузетно виталну старицу Симку Арсић, земљакињу, која нас је примила са нескривеним изненађењем и чуђењем. Каже да је увек расположена да прича о свом животу, да се свега сећа као да је јуче било и, узгред, додала да је код лекара била пре двадесет година и то на хируршку интервенцију на десном оку, али је признала да јој исто толико времена нико из старог краја није долазио.

– А, и ја несам била накуде Врање, право да ви кажем, како поставише овеј границе тешко …не може без пасош… а иде ми се…

Рођена сам у село Доње Требешиње, а к’д је тој било никој не је знаја да ми каже. Једино мајка ми казујеше да је било после рат (Први светски), а били смо коџа деца па су ме можда забравили, замајали се у работу, кој ти знаје, битно уписали ме као да сам рођена 1922. године. А, тад сам била големшка.

Памтим теј године и тој немање, повише смо били гладни него сити, а за боси и голи да ти не казујем. Моји су чували стоку и од тој смо живели, али сас туј кризу не могамо да искочимо на крај па морамо са свем стоку и чељад да се преселимо у село Несалце код Бујановац, због испашу. И, такој, из наше питомо Требешиње дођомо у једну дивљину, међу сурови људи, једни Арнаути и Цигани, што се међу себе тепашев и крадешев, као на филм.

Стечену слику о амбијенту у коме је одрасла нисмо реметили, пустили смо да сама каже шта има. Осетила је то па је некуд из забрађене мараме, на опште изненађење, ,,извадила“ стихове; ,,Коло, коло, наоколо, валовито, плаховито“ а такав ти је и живот, синко, овуј песму сам запамтила кад сам једанпут отишла у школу. Стари татко не је даваја да се школујем, јер не је имало кој да чува овце. Једно сабајле комшијски деца отиднаше у школу, а ја по овце. Они там сви заједно у суво и топло, а ја сама на ливаду и на кишу. Видо не видо, батали овце и ушуња се међу ђаци. Учитељ не је ни приметија па почна да прича за тога Бранка Радичевиќа што је написаја овуј песму, како је умреја млад и како су га по његову жељу сахранили там на Фрушку гору, како се зваше тој место, а Стражилово. И таман школски служитељ узеде онуј тропатаљку за краве да тропа да завршимо час, ете ти га дође стар татко и па ме одведе куде овце. И толко ти је тој – од школу немам ништа.

Велика економска криза тридесетих година прошлог века додатно је ,,испостила“ њену породицу. Чим се ,,задевојчила“ запослили су је у бујановачки ,,монопол“ да реди дуван.

- Да ти кажем, сине, срећа у овија наши крајеви кратко траје. Таман дођо до неку пару, па се зарати, поче Други светски рат. У тој наше село Несалце пролазиле су разне војске и све су говориле да су ,,праведне“ а народ се чудија на коју страну да се окрене. Дођоше и Немци и заробише мојега брата Уроша и одведоше га у рудник Мачкатицу на принудни рад. Он се там беше снашја, украја муницију и прикључија се на партизани, па и ми, теј седам-осам фамилије, по њега, и такој сачувамо главе, што се каже…

Удаја после првог сусрета

- Рат, синко, не може да донесе добро. Из наш крај изгинаше скоро сви млади људи, останаше само жене, деца и старци и једно големо гајле, много девојке за одадбу. Беше се прочуло кроз село да су Арнаути отимали и силили (силовали)  девојке, а неке су и продавали. Стари татко је тад одлучија да ме што пре удоми, а да ти право кажем и године сам си имала – 24 за тој време… (на основу извода из матичне књиге рођених) .

Пустише ,,абер“ по трговци који су долазили навам накуде Скопље, и за два-три дана ете ти га наводаџија иде и води једнога младога момка. Тој је бија мој Митре, за њега сам се одала. Попричамо мало и ја пристана. Али, наводаџија не се надаја да ќе ,,работа” брзо да се заврши, па што се је љутија, чувај боже, после му дадомо ципеле као што следује. И, такој је било сас моју одадбу.

Ало, Београде

Кад је Симка напустила родитељски дом и дошла у Митретову кућу затекла је шесторо које млађе, које старије, браће и разне друге нејачи.

-Што да ти кажем, синко, у кућу смо били дваес човека. По три пута дневно леб сам месила, а за остало…Него, ако, Митре ме је много чуваја и волеја и много смо сложно живели. После и деца се родише, имамо две ћерке и сина, па унучики, параунучики, направимо кућу голему, купимо трактор, кола, и такој, ако смо црнчили имали смо све…После па уведомо телефон. Кад чу да ће тој (телефон) да се уводи у наше село, одма отрча куде одборника…забрави му име…да ме упише одма, а он се насмеја и вика абре снајке, Симке, што ће ти тебе телефон, у Београд ли ће зовеш куде Титу. Туј се насмејамо, али после стварно међу први добимо линију, еве, нека ти кажев комшије.

По други пут пред матичара

Јунакиња наше приче баба Симка у животу није имала среће једино са администрацијом. Са својим мужем први пут се венчала далеке 1946. године. Тада је добила и нову личну карту коју је, додуше, врло ретко користила, па се изгубила.

Док је ова прича била у припреми бака Симки су у једном дану погинули и син и двадесетрогодишњи унук, нека им је лака земља. Прича је припремана за један лист у Србији, али је после овог догађаја нисам послала. Мени лично важно је да се очува њен изворни језик и наравно успомена на њену срећу.

Н.Р.К.