Вече је започето песмама које је Славе Ђорђо Димоски читао на македонском, док је препеве на српском читао Милутин Станчић.

„После неколико заступљених прозаиста, ово је први македонски песник коме се посвећује вече у овом циклусу књижевних радионица које организује СПОНА, разлог није само улог у естетској  вертикали у овдашњој поезији, већ и један важан не само статистички податак: међу савременим песницима, Славе је поет са највећим бројем песничких збирки од осамостаљивања Македоније, иако је препев био и у заједничкој држави. Оно што је Миодраг Друговац написао за Димоског у „Историја на македонската книжевност“, на крају осумдесетих година прошлог века важи и данас. Између осталог... Управо таква песма у којој има и нешто митско као и у самом песнику Димоском то је канон македонске савремене поезије“ истакао је уводу модератор Иван Антоновски.

"Ово је била ваша 11. књига као аутора, а претходна, „Мера речи“, објављена је осам година раније, 2007. У међувремену, појавила су се два опсежнија избора поезије, целокупна поезија под насловом „Поезија/Ткања“ и 12 књига на другим језицима... Очигледно је требало времена за ту нову стваралачку фазу, којом се драмско и епско истакнутије настанило у „експресивном универзуму“ до тада „чистог“ лиричара. Књига садржи пет дужих лирско-епских песама, од којих три чине „Језички триптих“, а две у „Додатку“. Тема песме је језик као првобитни почетак свега, а посебно песнички језик као највиши израз људског цивилизацијског духа. У „Додатку“ се појављују ликови Каина, првог библијског братоубице, и Александра, али уклоњени са историјске сцене, додао је Антоновски...

„Роб Ђорђо Димоски је написао занимљив, експерименталан, кристализовани лирско-епски дијамант. Својеврсни екстракт великих лирско-епских дела као што је „Света песма“ Анте Поповског. Од чистог лиричара, он сада прелази у просторе епско-драмског. Позорница света постаје његова опсесија, уместо позорнице душе. И овде има лирских треперења, тако префињених, драгоцених и препознатљивих из његових претходних песничких елегија. Али постоји и шири потез карактеристичан за епско сликарско платно. Компресовано и кристализовано. Сија попут кључале плазме језика. Још један златни каменчић у мозаику македонске песничке и духовне мапе.“, закључио је модератор Антоновски.

„Дужност ми је, али и част да поздравим амбасадора Македоније у Београду господина Тупанчевског, радост, и одговорност је говорити пред интелектуалцима и професорима као што су вечерас присутни са нама: Иван Џепаросвки, Димитар Пандев, Паско Кузман, Виолета Ачковска. А, ту негде лежи и мистичност поезији Славета Ђорђа Димоског, и комплексност његове личности; довољно је рекао бих да човек се само загледа у лик овога песника, и да схвати да је реч о човеку који као да не припада реланости, али дубоко припада Охриду. Као мали када сам долазио у Охрид, и када сам замишљао мештане, то је био сасвим овакав лик овако обликован, исцртаван и досањан као такав.Сада упознавајући се ближе са поезиојом овог аутора то још више сагледавам. Таско сам у Спони пре пар година добио примерак књиге Димоског „Ходање по води“ нисам замишљао да ћемо управо у Охриду обрађивати и бавити се подробно његовом поезијом, али се сва ова богата поезију коју он проживаљава успешно је преноси до публике“ рекао је Милутин Станчић.

„Како се прави песма, да бих одговорио волим да се позивам на Мајаковског, како се прави стих, писање је ствар срца, ритам аутора његов карактер, сензибилитет, како је он у језику и језик у њему, без тога нема песме, то је најсветије нешто за један народ. Унутташњи ритам важан, песник је онај ко не води рачуна ни начин шта ће да каже, него како ће да каже. Импулс времена важан. И она Јеванђелска ако љубави нема ништа нема, па ни поезије. Орфејско и митско што је и језик, да би направио стихове и како ће то ући у поетски свет, од тога зависи и структура песме. Ја сам као млад објавио своју прву књигу. Али ми је у руке пала књига Рембоа препев Владе Урошевића, необичне слике су ми се урезале и преобратили ме, и даље ми звоне ти стихови: Има једна катердара која се уздиже у небеса и једна планина која се спушта до земље. Језик рембоа је тај што сам пратио, све више сам се дружио са тим митским простотором“, дочарао је своје стихове и свет Славе Ђорђо Димоски.

Путем видео обраћања о преводу, издању и делу говорио је књижевни критичар и издавач "Језичког триптихона" Гојко Божовић испред издавачке куће Архипелаг.

На крају књижевног разговора и портрета Славе Ђорђа Димоског јавио се за реч амбасадор Македоније у Београду г. Тупанчевски рекавши да је почаствован овим сусретом, закључцима и сазнањима у вези поезије и третмана коју она има у Србији. 

"Желим да знате да су вам врата у Београду отворена, недавно је отворен македонски културни центарпа ето прилике и могућности да се следећи пут тамо сретнемо", закључио је амбасадор.