Газиместан се, идући из правца Приштине, налази са десне стране пута за Вучитрн. Зашто баш Газиместан? Реч је о Гази - Местану (,,гази" на турском значи победник), турском барјактару који је погинуо у Косовској бици. Бранислав Нушић у свом делу ,,Косово - опис земље и народа", спомиње да се на Мазгиту налазе бројни турски гробови (не знам да ли и данас постоје) и у средини се налази мало теће у којем почива Гази - Местан (Тодор Станковић га назива Местан бегом).

Нисам сигуран, али чини ми се да је реч о Барјактаревом турбету које се налази око пола километра јужно од споменика косовским јунацима. Ти турски гробови около Барјактаревог турбета, су према предању гробови турских војника који су погинули од браће Југовића покушавајући да отму српске барјаке.

Са друге стране, лево од пута за Вучитрн, налази се Муратово турбе. Подигнуто је на месту где је Мурат издахнуо. Турбе је подигнуто по Бајазитовом наређењу. Унутар саме грађевине налази се Муратов мезар, али верује се да је у том мезару похрањена само његова дроб, а да је тело одмах након битке пребачено у Бурсу где је сахрањено. Верује се да је испод његовог мезара остао корен храста јер су под тим храстом Мурата склонили када су га скинули са рањеног коња (ово је Нушићево казивање које је врло занимљиво из разлога што се не уклапа у причу да је Мурат седео у шатору где га је Милош Обилић тешко ранио) где је и издахнуо.

У вези тога, Санија Турбедар прича занимљиву причу да је Мурат био рањен на Газиместану, те да је издахнуо где се налази турбе. ,,Осам сати је био жив и овдје је умро", вели Санија (претпостављам да је мислила осам сати након рањавања). Иначе, Турбедари су породица која већ 500 година чува турбе. Првобитно су се презивали Бухара, по граду у Узбекистану из којег су дошли (гроб тог првог чувара Узбека се налази у оквиру турбета), те су због свог посла прозвани Турбедарима. Нушић је казивао да су се недалеко од турбета налазиле две гомиле камења (он сам их није затекао, али је споменуо да су се многи сећали њиховог постојања) за које је народ веровао да исте означавју места на којима су кнез Лазар и Милош Обилић посечени. Отуда се међу Србима са тог подручја јавио обичај да се на месту где је неко настрадао прави гомила камења.

Нушић спомиње да крај самог мезара, на зидовима стоје записи из Курана, а да у једном од њих има опис битке где се спомиње ,,ћафир Милош Копиловић". Можда је реч о оном истом запису који је са турског превео српски конзул Тодор Станковић у августу 1897. године, али се у том запису не спомиње наведена верзија Муратове погибије. Запис гласи:,,Лав противу душмана на мејдану, који је у борби са крвницима пао, то је Султан Мурат.

Овај победом прослављени Цар, рођен је 726. год. (муслиманско рачунање времена, напомена А.М.) а 761. у својој 35-ој години старости усрећио је царски престо у Бруси ступањем на исти. 792. године после велике и победоносне битке противу савезних и на Косову сакупљених 7 краљева, чувени великан из Лазове војске, неверник Милош Кобилић, налазећи се као рањен међу изгинулим борцима, подиже се и приђе под изговором да ће примити турску веру, и у тренутку кад је љубио руку Султанову, извуче из рукава прикривен отровни ханџар — мач — те га њиме распори и Шехидом учини.

После Шехидства упокојено тело Султаново пренесено је и сахрањено у величанственој џамији, коју је он подигао у Бруси. Томе је сведок ово место." Овај приказ Муратове погибије врло личи на ону верзију у којој Милош Обилић убија султана у шатору након тобожње предаје. Занимљиво је да Тодор Станковић тврди да је Мурат погинуо (дакле, нису га рањеног довели на то место па је издахнуо) баш на месту где се налази турбе. Навео је и то да се између Грачанице и Јањева налази мала текија коју су Турци подигли на месту где је прокапала Муратова крв док су га носили за Бурсу. Нушић спомиње да су Турци веома поштовали то место, чак да су га сматрали другим по важности и светости после Меке (што није необично обзиром да је султан Мурат једини турски султан који је погинуо на бојном пољу!). Исто тако, постојало је турско предање да не сме ниједан султан да посети турбе јер би у супротном турска царевина пропала.

Султан Мехмед Пети Решад је дошао у посету турбету 1911. године. Годину дана касније српска војска се нашла на Газиместану и Косову! Постоји и народно веровање да се око Видовдана, по ноћи, чује топот коња и звекет оклопа и оружја. То су несмирене душе погинулих витезова. За Божурове мислим да је потпуно јасно шта представљају. Ако има неко нешто да дода у вези ове теме нека слободно напише јер мислим да треба што више података да се прикупи о овом, по нас, најзначајнијем месту у српској историји.

П.С. У вези Косовске битке, треба навести још два места која се не налазе на Газиместану. Прво је Кисела Бања. Реч је о селу које се налази између Приштине и Подујева. У селу постоје остаци цркве за коју је народ веровао да је ту гробно место Милоша Обилића. Спомиње се чак да су Шиптари то место звали Милошевом црквом. Шта је са тим остацима цркве и да ли је заиста нађен неки гроб, остало ми је непознато.

Друго место је славна Самодрежа у којој се српска војска причестила пред бој. Првобитна црква је већ била у рушевинама у 19. веку јер су Шиптари од њеног камена градили себи куће и воденице (ова друга црква која је саграђена на темељу прве 1932. године је у нашим данима претворена у нужник покривен смећем и козјим изметом). Тодор Станковић је у августу 1891. године био у посети Самодрежи и тамо је поред зида цркве, јединог који је остао читав, видео још нешто.

,,Поред постојећег још јединог зида црквеног, пролокала је вода и начинила јаругу у ширини 2½ а у дужини 35 метара. На десној обали ове јаруге, у целој њеној дужини, виде се врло многе људске кости од одраслих људи, све једна уз другу, те према томе јасно се види, да то нису засебни гробови, већ једна општа гробница. По свој прилици ова велика гробница простире се и даље под земљом, на чијој површини сада беху засејане њиве. Узех једно парче од лобање, које је полу-окамењено и на којој постоји засек од ударца оштрим оруђем. Нема сумње да је ово општа гробница српских витезова, који 15. јуна 1389, године јуначки изгинуше на Косову бранећи свога Цара и своју отаџбину. Од места самог бојишта па до Самодреже нема више од 6-7 километара идући непосредно путем за Самодрежу.

Док сам обилазио и пажљиво разгледао ову костурницу и тражио не бих ли наишао на какав запис, дотле је већ ту био и сопствених воденице Адем Фазлић из истог села, који ми је, пошто смо се поздравили, казивао, како је ту била велика црква, коју је подигао Цар српски, а која је после фета (после победе, напомена А.М.) порушена. Упустих се у разговор с Адемом доказујући му како је и срамота и грехота ништити и омаловажавати вак'фе и како би требало да он одмах напусти воденицу и да воду врати у своје речно корито, те да не откопава ове свете кости. Најзад му рекох: Ко чува и поштује туђе задужбине и Бог ће чувати његове. После овога Адем ми се је заклео, да ће одмах напустити воденицу и све оно место оградити."

Шта је било са том гробницом, да ли је то неко истражио и записао и да ли иста постоји и дан данас, остало ми је непознато...

Александар Манда Мандић