Нема много оних који знају шта представља и коме је подигнут споменик у облику пирамиде на сеоском гробљу, у Конареву код Краљева. Под њим су сахрањена деца која су преминула у дому у Матарушкој Бањи, а који је од 1942. до 1947. збрињавао избегличку децу. Пре три деценије Краљевчанин Милорад Панић написао је књигу о дому, а Народни музеј у Краљеву на ту тему има сталну поставку од 2008. године.

"Мислила сам да је то неки од кичастих споменика који су крајем прошлог века почели да ничу на гробљима по Србији. До пре десетак година, ни слутила нисам у каквој сам заблуди била", рекла је Радмила Весковић, новинарка портала Круг.

Нажалост, краљевачка новинарка Радмила Весковић није једина која дуго није знала да се иза приче о споменику заправо крије прича о деци која су током Другог светског рата болесна и неухрањена умирала у Дому за избегличку децу у Матарушкој Бањи. Скелом су пребацивана у Конарево и сахрањивана на тамошњем гробљу.

"Истражујући за текст, наишла сам на једно тумачење Спасоја Крунића, архитекте, који је аутор овог споменика, да заправо ова пирамида симболизује кров куће за душе све деце која су овде покопана и да су ове мале пирамиде заправо кровићи њихових кућа", истакла је Радмила Весковић, новинарка портала Круг.

Умирала су од неухрањености и заразних болести, преноси запис РТС.. Више од педесеторо у првих годину и по дана рада Дома за српску избегличку децу. Тамо је Комесаријат за избеглице у Недићевој влади од јуна 1942. смештао углавном децу са територија којима је управљала НДХ, али је било малишана из свих окупираних крајева. До 1947. у виле у Матарушкој доводили су их углавном родитељи који нису могли да их прехране.

"Најтеже је било прехранити ту децу, најтеже је било обући их, 50 одсто Краљевчана је у том периоду носило дрвену обућу. Деца су долазила гола, боса, болесна и гладна", рекла је Мирјана Савић, музејски саветник Народног музеја у Краљеву.

Оскудне залихе хране, одеће, обуће и средстава за хигијену управници и васпитачи морали су да расподеле, у поједним тренуцима и на више од 1.000 деце. О томе сведочи и ћерка једног од штићеника дома.

"Један од утисака је врло интересантан када је он причао о тој проји, о тој коцки проје која је била тешка и да се поједе. Други моменат који је можда био њима много тежи, то су биле вашке, наравно да су сви били ошишани до главе, али и шуга", рекла је Стојана Луковић Андрић, ћерка једног од штићеника дома у Матарушкој Бањи.

На све то, за "Недићев дечји град", како су га звали у тадашњој штампи, интересовали су се и партизани и четници.

"Било каква сарадња била је скривена. Водило се рачуна да не допре до јавности да се не би неко светио како управи дома тако и деци која су била тамо. И ма колико и провејавало незадовољство тим неким свакодневним условима живота, храном, ипак су деца имала где да буду склоњена од смрти", рекла је Мирјана Савић из Народног музеја у Краљеву.

И славили су живот деценијама касније на редовним окупљањима у Матарушкој Бањи. То сведочи ћерка просветних радника из тог места који су их радо угошћавали.

"По њима, нико не би могао да закључи да су прошли све те страхоте које су их заиста снашле. Сви су били задовољни својим животом, својим послом, породице су своје имале", истакла је Драгана Ђуровић.

Има оних који су помагали да се седамдесетих година прошлог века изгради спомен-обележје за другове који нису били исте среће. Основци из Конарева су до половине осамдесетих једном годишње одлазили на гробље, слушали о деци која су ту сахрањена и о дому који је у време рата збрињавао малишане. Историју коју би, за почетак, требало да сазнају бар сви краљевачки ђаци.