Осамдесет година је имао само две информације о себи. Да је Србин, и број 1128. Датум и место рођења, презиме, ко су му родитељи, има ли браће и сестара, Живко није знао. Сећа се само свог плача у Заводу за глухонијему дјецу у Загребу, у који је доведен са пет година из логора, и речи Хрватице Марије Зеленбрз: „Би ли ти пошао са мном?” И тако је 1942. године постао Живко Зеленбрз.

Огрлицу са металном плочицом на коју је угравиран број, дала му је Марија на самрти. Иако је био заборавио, Живку то није био први пут да се сусреће са њом. На врат му је огрлицу, док је још био дете, окачила Диана Будисављевић. Он је први идентификован са њеног списка, који је након осам деценија пронашао Музеј жртава геноцида. Живко Зеленбрз је прошао кроз логоре Стара Градишка и Сисак. Диана га је спасила 25. септембра 1942, а 13. децембра дат је на „ бесплатни одгој и уздржавање”.

– Ја чак нисам ни усвојен, него у документу пише као да сам животиња, дат на уздржавање. Мато и Марија ме нису узели из политичких разлога, они нису могли да имају деце. То не значи да су били наклоњени режиму, били су неутрални – испричао је Живко недавно београдским новинарима.

Објаснио је да се не сећа времена проведеног у логорима.

– То ми је испарило. Ни мајке се не сећам. Питао сам се доста – како сам успео мајку да заборавим. Прво чега се сећам је соба у Заводу за глухонијему дјецу. Питају ме неки људи зашто сам био тамо, па ја нисам глувонем. Наравно, није то разлог, него је тамо било места. У тој великој соби је било пуно деце. Лежала су и била тиха. Само је један дечкић све време плакао. То сам био ја. Због тога ми је мама пришла и питала ме зашто плачем. А ја велим, тета ме истукла. Онда ме пита бих ли ја пошао са њом. Ја кажем бих, ако у кући имаш меса – прича Живко. Тад му је одређен за датум рођења 10. април – дан оснивања Независне Државе Хрватске, као и римокатоличка вера и хрватска народност. Брзо се везао за Марију, јер му је, како је рекао, мама била потребна.

После годину дана, 1943. године, дошло је до прве ситуације која је навела Живка да преиспитује свој идентитет. Мама Марија му је, држећи један папир у руци, рекла: „Живко, то ти пише мајка. Доћи ће по тебе.”

– Ја сам се тад прилепио уз њене скуте и почео плакати. Питао сам се каква мајка сад – прича Живко.

На име Мато Зеленбрз стигла су писма из Немачке, места Јена, из радног логора. Како се може прочитати са копије, Петра Марјановић је написала: „За ово дјете што сте писали Смиљи Иванчевић – њезино није, па би могло бити моје.”

– Они су у том логору били израбљивана радна снага, умирали су од глади. Не знам да ли ми је мајка тамо умрла, није се после јављала. Стигле су две оригиналне дописнице, једна у априлу, друга у мају. Прву је писала нека Петра. Петра је написала тати да Смиља каже да ја нисам њен син. Не знам зашто је она писала уместо Смиље. Била су тешка времена, изгледа да су се сви они око деце натезали, не знам. Цео живот сам бежао од тих папира, стајали су код нас годинама, нисам их хтео гледати. Тек кад је мама на самрти била, узео сам их – рекао је Живко.

Родитељи нису од Живка крили његово српско порекло, али се у кући, како је рекао, није много причало о томе.

– Славио сам католички Божић, али једном ми је мама рекла да славим српски који је за седам дана. То ме је избацило из равнотеже. Рекао сам јој да сам ја католик и да не славим православни. Имао сам око 15 година, нисам ја то рекао из политичких разлога, него сам се једноставно хтео интегрисати у хрватско друштво – казао је Живко.

Упркос томе што се не сећа логора, неке животне ситуације су будиле оно што је чувала подсвест.

– Био сам млад. Отишао сам са друштвом у биоскоп да гледамо домаћи филм. У једној сцени, неко је викнуо „Немци!” И иде колона Немаца. И крећу мајке панично да вијају своју децу, а деца беже. Кад смо изашли, сав сам се тресао. Питали су ме шта ми је, рекао сам да је филм био узбудљив. Те слике су се појавиле, мада не баш јасно, као да сам већ раније био у томе – испричао нам је Живко у Београду пре неколико дана.

На крају га је прошлост сустигла. Једног дана, у својим седамдесетим годинама, одлучио је да посети Јасеновац.

– То се десило одједном. Не знам зашто, али ми се та идеја појавила, изгледа да је то дубоко у меморији записано. Узео сам тих пар папира, и отишао – рекао је и препричао како су му из Меморијалног музеја Спомен-подручја Јасеновац понудили да глуми у филму „Дневник Диане Будисављевић”, што је прихватио.

Након тога је, како је казао, „клупко почело да се одмотава” и био је све ближи откривању идентитета.

– До тог момента сам од истине бежао као враг од тамјана. Али читав живот се нисам осећао као човек. Ја ни данас не могу утврдити кад сам рођен. Просто, кад не знаш кад си рођен ниси нормалан човек. Неки људи ми кажу да сам у хороскопу водолија, а ја не знам. То су баналне ствари, ситнице, али туга је дубинска, кад не знаш ко си, шта си, шта треба да славиш – рекао је Живко, држећи се руком за огрлицу.

Прошле године у мају телефоном га је звао Дејан Ристић, директор Музеја жртава геноцида, и рекао му да постоји могућност да се подаци о њему налазе у пронађеном списку Диане Будисављевић. Живко је после мало размишљања рекао да жели да сазна истину. Проналазак није био лак, будући да су о њему постојала само два податка, име и број.

Други позив, касно ноћу, примио је од Ристића и Јелене Милић, амбасадорке Србије у Хрватској. Утврђено је да су његови родитељи Смиља Иванчевић, споменута у дописници, и Љубоје Иванчевић, из Воћина. Занимало га је највише има ли браће и сестара, али је списак говорио да нема.

– Необично сам се осећао, било ми је драго, коначно сад знам, али да кажем да сам скочио од среће, нисам. Интимно сам то јако осећао. Али превише је година прошло да бих скочио од радости, време је прохујало, прашина је то покрила – рекао је Живко.

У Србији се, како каже, осећа као код куће. Предуго је живео у Хрватској због чега је, према његовим речима, „поживљени Хрват”, али сада истиче своје српско порекло.

Диана је спасила преко 12.000 деце

Процењује се да је у логоре НДХ затварано на десетина хиљада деце, највише са Кордуна и Козаре. Зато је Аустријанка удата за Србина, Диана Будисављевић, покренула највећу хуманитарну акцију спасавања деце у Другом светском рату. Један део је смештала у објекте Римокатоличке цркве, а други, као Живка, у хрватске породице. Током ове операције, спасено је 12.082, а 3.200 деце је умрло исцрпљено глађу, болешћу. Водила је картотеку о деци како би једног дана била враћена својим биолошким породицама. Према њеном дневнику, Министарство социјалне политике Хрватске јој је одузело 28. маја 1945. целокупну документацију. Списак са око 5.800 имена српске деце спасене из усташких логора, настао у Заводу за глухонијему дјецу у Загребу, у другој половини 1942. године, после Битке на Козари, пронађен је прошле године, и сада се налази у Музеју жртава геноцида у Београду. Он садржи имена и презимена деце, њихових родитеља, назив логора и датуме спасавања и усвајања.

Теодора Палалић
ПОЛИТИКА