Модератор Антоновски је веома успешно водио књижевно вече, истакавши да је Петар Андоновски један од најпревођенијих аутора у 21. веку, ово дело је референца за прво издање издавачке куће ИлиИли с тим у вези и награда за литературу Евроспке уније 2020, и годину дана након тога, дешава се српко издање и енглески превод, па затим, француски, као и критички одгласи, који су реткост бар за новије ауторе, чак и гласније у први мах од домаћих.

Аутор се захвалио домаћинима на позиву, истакавши да смо невидљиви на такозваним малим језицима, ми се свакако разумемо, и читамо и на српском, али македонска књижевност је рекао бих мало превођена, европска награда је свакако од великог значаја, и отворила ми је врата за преводе на десетак језика, и тако сам постао присутан и у европској књижевности. Српски издавач је први пројавио интерес. „Трећи трг“ који је и највише превео македонске ауторе, био је спреман за Уговор и превод, и солидан тираж.

-Долазимо до једне аспурдне ситуације да је српски превод дошао након европског вредновања и награде, што значи да културне везе и сарадња долазе некаквим заобилазним путем, рекао је Антоновски.

-Ко је варварин а ко онај други, то је интересна тема, варварство није нова тема, присутна је и стара колико и књижевност. Спомиње се у Илијади, много је књига написано о томе. Али се одново ова тема актуелизује. Моја се базира на оне варваре од Куција, мој  омиљени аутор, што је основ овог романа. Оно што је мене привукло је управо песма „Чекајући варваре“ тиме се и завршава роман, песмом, чекајући варваре који не долазе, истакао је Андоновски.

-Част ми је што сам се упознала са стваралаштвом Петра Андоновског, навешћу да у поменутој борби да мали роман јесте роман а не новела или приповетка, слична неправда је 1954, била присутна у српској књижевности када је наш нобеловац Иво Андрић био ускраћен за Нинову награду зато што је Проклета авлија проглашена приповетком јер је кратке форме, а то је данас један од његових најбољих романа, то што је нешто мало, не значи ништа у смислу његове вредности, Петров роман показује квалитет а не квантитет. Похвалила бих ово издање на српском, има тај неки префињени увод који роман има на полеђини да се боље упознамо са структуром романа и током приповедања - две жене и њихове паралелне приче. Народна казивања су проткана народном цртом говора, један народ који добро води рачуна и оставља то у аманет, а добар аутор утка у дело, рекла је лекторка Јелена Макевић.

Милена Илић, преводилац овог романа је истакла да је Петар Андоновски добро прихваћен код српске читалачке публике, аутор плете интресантне приче, све што је у тим страницама садржано је како треба, нити се нешто треба додати, нити одузети. Све време роман води читаоца, али и мене као преводиоаца, било ми је криво кад сам стигла до краја.