Она нас је упутила у словенски контекст развитка ових језика, језичке црте које су словенског порекла, а указала и на црте које су тековина балканског језичког савеза (територијално условљене језичке црте). 

Лекторка је указала и на реформу Вука Караџића, чији је одабир основице за књижевни језик био темељ К. Мисиркову да, поредећи Вуково херцеговачко (јужно) наречје и централно (велешко-прилепско) македонско наречје, докаже да то нису исти језици, не узимајући много пута у обзир јужносрбијанске говоре и прелазност северномакедонског појаса. 

У вези с тим, било је речи и о дијалекатским прожимањима, о границама српског језика које прелазе државну границу и улазе у терен северномакедонских говора, а започета је и прича о лексичким паралелама у два правца: источноцрногорски - западномакедонски говори; јужносрбијански - северномакедонски говори, која би тек требало да буду предмет даљих опсежних истраживања.