Најбоље од свих научио нас о класним борбама посејао пламен слободе и разумавање времена, нама је дужност да овакве људе начинимо незаборавним

У селу Митрој Крсти, у атару општине Гостивар; дочекује нас Живко Лекоски, прегалац и човек који се животом својим залагао за политичко деловање Срба деведесетих година, заговорник југословенске идеје, учесник и сведок у хашком процесу на суђењу Слободану Милошевићу...

Дочекује нас у свом е родноим селу које се  налази се на надморској висини од 840 метара. У близини села постоји много места званих Крстови, а село је седам километара јужно од града Гостивара и налази се на старом путу такозваном Виа Игнатиа, за Кичево. Полазећи од Гостивара, Митрој Крсти прати села Долна и Горна Ђоновица, затим пут води до планине Буковић и тако до Кичева. Непосредно изнад села је врх Краста, висок око 990 метара са којег се види Тетово и цела околина, а одмах испод њега је село Лакавица. Све нам то показује и збори домаћин. Уме да дочека госте.

-Године 1924. изграђен је водовод и доведен до села са једном славином код села, са удаљеног извора званог Бела Вода. Подручје села Митрој Крсти покрива површину од 4 км², за шта је заслужна Краљевина Југославија, напомиње наш саговориик.

-Црква је подаље од села, три пута се селило само село, додаје; легенда каже да је моје село имало два брата која су се звала: Митар и Крсте. Прво село носило је назив Грнче, али је под најездом Турака и великим пристисцима нагнало житеље на сеобе. Да би данас било овде настањено, додаје.

Из ових крајева као и на читавом потезу западног дела Вардарске Македоније краси људе пекарски занат. Чувени су и прослављени у Србији, нарочито и у самом центру Београда, на Кнез Михаиловој улици, чак је и председник удружења угоститеља, па затим министар у влади био Петар Живковић, и плоча у селу показује то, старина је путеводитељ; Пожаране и Зубовце, употпуњује нам се слика.

Водовод направљен, то је била велика ствар за село и околину, у народу је живео чувени жандрам Терзић. И даље се приповеда о томе.

Село је одувек бројало око 30-ак кућа; и није никада било више од тога.

Гусане цеви и чесма још стоји, пркоси времену.

-Право да ти кажем, лако је данас србовати. Ни мало лако није било деведестих година, говори Лекоски, нашироко појашњавајући недаће у фирми Тоза Марковић, у којој је провео животни век, као заступник у Македонији. То радно ангажовање било је продукт и националне свести. Али је цех платио након 2001, и октобарских промена у Србији, те је након промене власти морао да подиже кредит да враћа неисплаћене дугове.

-Важно је напоменути прво даривање крви у Врању 1993. године, па затим, камион xуманитарне помоћи за Братунац, плодоносна сарадња са Скупштином Општином Врање - Стојан Младеновић се истицао а ту је био и Мирољуб Стојчић тадашњи градоначелник, а Зоран Анђелковић је био председник привременог извршног већа за Косово и Метохију, па после тога специјални саветник.

Присећа се Хага где је био сведок одбране у предмету Милутиновић, Шаиновић и четворици генерала...

Присећа се сусрета са Слободаном Милошевићем, о коме говори са посебном пажњом и уважавањем, разумевањем за положај српског народа ван Србије.

- То је био државник, одувек смирен и сталожен, и поред вих недаћа и проблема са којима се СР Југославија тада суочавала. На одважност сечам се још једног човека - Митра Баљевића, имао је свест, готово цео свој живот провео на Косову и пуних пет деценија је био политички ангажован: најпре у Савезу комуниста (СК), а потом у Социјалистичкој партији Србије (СПС). Априла 1987. је био домаћин тадашњем председнику Централног комитета СК Србије, Слободану Милошевићу, на састанку у Дому културе у Косову Пољу, на коме су представници косовских Срба и Црногораца говорили о својим страдањима под притиском косовских Албанаца. Касније смо и ми имали своју улогу, и реч о положају Срба у Македонији.

Како каже Живко, много се водило рачуна за положај Срба ван матице, са много оштрине, мудрости и такта.

-Сећам се да сам рецимо имао говор 1995, памтим тај свој наступ на Конгресу СПС-а, много сам енергије снаге и мотива уложио и давао у читавој тој мисији. Удружењима и самом политичком организованом деловању деведетих година прошлог века у Македоинији.

У то доба веома критичних година, војних расплета следовала је помоћ логистика, са седам камиона за ратом захваћених подручја и расељена лица. Ентизујиазам није јењавао, само је растао.

Веома су важни били и односи које су грађени са Бакијем Анђелковићем, који како касже и данас цени труд и ангажовање на пољу српског имена.

Био је специјални саветник.

Подсећа се свих организованих митинга, говора, важне улоге и контруктивног приступа које је имао Марјан Митевски, у Куманову он је био стожер, и веома одан сарадник. Тамо су биле гужве, и све прпреме, су потицале из његове канцеларије. У то доба факс машина била је крајња реч технике, код Митевског је тога било у ивек је било у служби државе и српских националних интереса.

Незаобилазно је и подсећање на велики простест испред америчке амбасде 1999, који је био осмишљен и прецизно вођен, док га нису политичке елите злоупотребиле...

Улога амбасадора Јанаћковића кључна, био је веома посвећен човек, сећа се Лекоски.

У тим данима седиште странке је било у скопском насељу Влае, постојала је хармонија са паралелним погледом и хармонијом у деловању узајамних погледа између странке и удружења грађана...

Присећа се разговора и консултација са (покојним) Душаном Вељковићем.

-Жалосно је како се касније све то изјаловило, пресушило, и стагнирало, ударе и рушење свих постулата задали су тзв. наследници који су чак и име променили, несрећне околности и ниски удари зарад сујете, ова Заједница која се сада представља као таква, реално нема никаве додире па ни сличности са оном некадашњом, иако се позивају не само на име, него и на бројно чланство, које сада ни мало не може да буде исто, закључује Лекоски.

-Све сам прошао, обилазио, и дубоко промишљао. Борба за улазак у Устав немушто је вођена од тадашњих политичких првака, несмотрене изјаве, лоши наступи, кумовали су читавој атмосфери и положају, а касније се променом руководећих структура променила само вештина, а лице и наличје је остало исто. Што је и данас видљиво и карактерише, само лични интерес и профит, српство је само - параван.

Имена као што су Војводић, Миша Недић показују само какво је то било време озбиљних људи, па Драган Дамјановић...

„Ми, са југа, са извора Вадара на овом великом скупу још више ојачавамо везе у јеку ових бруталних напада на српски народ, ми партија Југословена, одбацујемо резлолуцјију 757 Савета безбедности Уједнињених нација и најоштрије оусуђујемо македонску владу која је прихватила најригирозније санкције против Савезне Републике Југославије, и тврдимо да је ова одлука Николе Кљусева није глас македонског народа“, чита нам одломке свога говреа Живко Лековски.

То смо поделили средствима информисања, заступајући и интересе радничке класе, ставовоима партије СКПЈ, тражили смо да се ограде једногласне одлуке македонске владе, што је представљало самоизаолацију Македоније, што се најбоље сагледава данас, после толико година.

„Странка Југословена и друштво Срба и Црногораца НКПЈ, јавно протестује против македонске владе, за прихватања резолуције она је супротвна интересима  словненских народа и православља, она је једнострана и бесмислена упрерна против једне демократске земље и против њених легитимних властзи, то је био неправедан акт, за све прогрсивне снаге представља крпу од хартије, јер је супротна принципима међународног права, као болест времена по други пут синхронизовано намеће усташки геноцид над српским народом потпомогнути америчким Сотоном Џорџом Бушом, намемтнути наратив од Ватикана, и осталих вековних непријатеља преко БИХ потпомогнути ајатолашким кланом“, стајало је у говору...

Изговорено на Балканској конференцији Београду

На селу

Тришо Лекић, показује нам гроб свога деде.

Солунац - крије ово село тајне и заробљенике и логораше. Треба завирити, открити, захваљује нам на пажњи и бризи домаћин.

Сенковић Паскал, касније Сенковски до 4 разреда је била школа, после у селу Сливница се иде. Близу је Ђоновица. Среткова долазила деца. Памте мештани 1967, тада је Ћира одвозао последњи возни ред. Мало је ученика, као што је то већ општа слика у читавој Македонији.

Са Зораном Анђелковићем, фото приватна архива

Некада је било „11 октомври“ централно у селу Баница, сад је то албанска школа и носи албанско име школе. И Симница памти боље дане, наставља Живко.

Постојао је велики извор, сећам се како је мој отац о томе говорио, како је радио тамо, и оно што ми је као детету оставило утисак, јесте што се ишло у Манастир који се звао Свети Симеон, славио се отац Св. Саве.

Чува брижно сећање на деду и причама које је слагао. И то сам пренео својој деци, то су снажна сведочења, на капетана, на четири генреала које је служио, пет дана пакла пробоји Солунског фронта. Снага Србина за рат не посусттаје.

Мирис своје земље - то је одлучило битку.