У шаренолико медијски интерпретираном одјеку поводом изложбе о Јосифу Михаиловићу у Музеју града Скопља - Творцу модерног Скопља осликане су различите реакције позваних, неп(р)озваних, стручних и заборавних зналаца, упућених и узрујаних набеђених тумача лика и посебно скрајнутог дела великог визионара.

Међу таквима не и неочекивано огласио се посредством социјалне мреже и “ничим изазвани”, лидер ВМРО Народне и бивши премијер Македоније Љубчо Георгеивски. Дотицањем Михаиловићевог дела, својеврсним покушајем ретуширања учинка и тимачењем домета тог “Србина из Македоније”, односно “србомана”, његове успешности на месту градоначелника у време два предратна мандата... открива неке скривене страхове. Наравно, не само његових.

Да ли је говор мржње назив „србоман“? Требало би да јесте, иако је истини за вољу отрцан и одомаћен честом (зло)употребом у јавној комуникацији. Осетљивост на погрдна “титулисања” попут оних у негативној конотацији - „шиптар“ „циган“, „педер“, с правом је колико толико под осудом. Но, “србоман” је ето, (п)остало нормално. Тако је то нормално и за бившег премијера ове земље, “асли” антикомунисте, који се сада у случају откривања дела Михаловића, чудно, позива на њихово склањање дела угледног скопског градоначелника.

Познато је и од раније да је држао популистичке квалификације тезом да су комунисти углавном били „србомани“. Сада међутим, оцењује да су комунисти игнорисали Михаиловића и нису помињали тог “србомана”. Где заправо леже страхови од осветљавања дела Јосифа Михаиловића? Не само код овог “тумача” историјских чињеница између два светска рата на овом простору. Споменик!

Ту лежи страх. Да нема места за подсећање, почаст, пошту. Не само Јосифу, него и другим великанима, из плејаде заборављених, а знаменитих личности аутохтоних Срба из Македоније, избрисаних из уџбеника, скрајнутих из сећања садашњих и будућих генерација...

 Објективним прегледом ретроспективе нашег рада протекле деценије и по, у Српском кулурно-информативном центру Спона, сачуваним медијским и документованим подсећањем на нека и фрагментарно осликана дела заслужних да остану у колективном сећању садашњих и будућих генерација – свих, упркос наменских потискивања кроз време не само комунизма, потврђује се нешто што је ту крај нас и за општу добробит. Конкретно на примеру Михаловића, његова дела несмањеног значаја ни данас, видимо да су ту. Попут објеката као што су брана Матка, Хидроцентрала, извор Рашче, Стара железничка станица, данас Музеј града, Градска болница, Собрање, Црвени крст... Заслужан је тај визионар и неоспорени неимар за споменик у свом Скопљу?

Или, овде поред Македонаца, споменик могу “добити” Бугари, Албанци, Власи... али не и Срби? Или, и, ако се у споменичном миљеу на новом мосту на Вардару, преко ноћи, кришом од дневне јавности, прошла власт одважила да уметне и кип цара Душана, онда се појављују ноћни чекићари. “Извођачи радова” из сталне ортачке структуре, тадашње, као актуелне власти... А, кип цара Душана је више - декорација. Није ни приближно у равни са споменицима Скендербегу, Хасану Приштини, Тодору Александрову, Брозу, или Сарафову, којег спомиње Георгијевски.

За један од ретких, не минираних и урушених “српских споменика” на територији данашње Македоније, онај у Челопеку, дуго се није ни знало док га заборављеног нисмо “открили” у шипражју и шибљу. И, ту су неки урушени, други делимично обновљени и реконструисани, искључиво до равни “учинка” рушитеља, ништа изнад тога, војнички меморијали као што су остаци монумента на Зебрњаку, спомен капела Караслари, затим Кајмакчалан, Удово, па тек Манастирец, и само остатак постамента некадашњег споменика Рамне у Охриду...

То су костурнице, поред дела војничких гробаља из балканских, Великог и Другог светског рата... А, “српских споменика” – нема.

Масовном посетом Изложбе Споне у Музеју града Скопља, подсећањем на велико дело Јосифа Михаиловића из пробуђене јавности рефлектује се објективно сагледавање историјских чињеница без загледања у етничку карту личности. Посебно струка је рекла своје. А, из угла оних попут Геогиевског, уз потврду написаног осврта, Срби овде могу да живе но, ако пробају нешто да обележе, као “њихово”, подсећају се да су они или „окупатори“ или „србомани“... ако је реч о локалној личности.

Да ли је по тим критеријумима овде добар и подобан само онај доследно лојалан Србин који поштује све у овој земљи осим себе. И, мора де се прилагоди и односи као гост, потомак неосновано проглашених “окупатора” и “србомана”. И који избегава или чак и не зна да говори матерњим српским језиком. Тај је идеалан.

Лик и дело Јосифа Михаиловића су неспорни и трајни, вредни правог обележавања, насупрот нечијим страховањима.

Милутин Станчић