Први српски архиепископ од Сарацена је откупио Собу Последње вечере прекривши цео под златницима, а иконе Млекопитатељница и Тројеручица, које је добио од монаха манастира Мар Саб, данас се налазе на Светој Гори.

Манастир Светог Саве Освећеног, Мар Саб, у Јудејској пустињи (Фотографије Б. Баковић)

Опчињеност је сигурно један од адекватнијих израза којим се може описати осећај човека, и то не само верника, кад се нађе у Светој земљи и Светом граду Јерусалиму. Али тај осећај није једини „кривац” што ходочасници и „обични” туристи из Србије, као и Срби уопште, молећи се пред највећим светињама и обилазећи најсветија места хришћанства, али и јудаизма и ислама, углавном не траже и не походе траговима сопствене историје на овим просторима. Једноставно, не знају, бар не довољно, о оставштини принца Растка Немањића, Светог Саве, који је два пута ходочастио на Христов гроб, 1229. и 1234. године, подсећа записом у Политици Биљана Баковић. А не могу ни да наиђу на какве путоказе или друга видљива обележја његових поклоничких путовања.

Нема их ни у Старом граду Јерусалиму, на Сионској и Маслиновој гори, ни у Јудејској пустињи, ни на другим местима старе Палестине. Заборављено је чак и да је краљ Милутин с почетка 14. века, на темељима разрушене задужбине цара Константина и царице Јелене подигао највећи манастир у Старом граду, посвећен Светим архангелима Михаилу и Гаврилу. И само најбољи познаваоци умеју да покажу место испред Дамаске капије где су некада била врата тог манастира, као девета капија Старог града, Баб ал Срб – Српска капија.

У новембру постављена плоча на ОНО академском колеџу у Јерусалиму, приликом отварања српско-јеврејског центра „Свети Сава и Јехуда Алкалај”, први пут после много времена сведочи о присуству утемељивача српске цркве и школе на светим хришћанским местима и о дугим историјским везама Срба са Светом земљом и народом Израиља. „Дубоки су корени блискости између Јевреја и Срба, а посебна заслуга за то да се српска духовност и метафизички темељи државности окрепе зрачењем Свете земље припада Светом Сави, оснивачу аутокефалне Српске православне цркве, законописцу, просветитељу, дипломати и епохалном отеловљену узора Србина и светског човека”, рекао је професор др Дарко Танасковић у својој беседи на отварању овог центра.

Кратак текст на српском, хебрејском и енглеском језику на спомен-плочи поводом 790 година од првог ходочашћа Светог Саве Јерусалиму већ је заинтересовао неке студенте ОНО колеџа за мало дубљи увид у историју Срба од онога што већ знају захваљујући везама отаца модерне ционистичке државе, рабина Алкалаја, Теодора Херцла, Давида Албале и других са српском државом и народом. Национални интерес за обновом и учвршћивањем дипломатских, политичких, културних и академских веза са Израелом и Јеврејима данас поклопио се са потребом да се у Светој земљи ревитализују, обележе и целом свету покажу трагови Светог Саве и других Немањића.

„Поред несумњивог реалполитичког значаја, односи Србије са државама Блиског истока имају и знатну историјску дубину и цивилизацијску укорењеност, које се довољно не узимају у обзир пред диктатом спољнополитичког прагматизма, условљеног променљивим међународно-политичком приликама”, каже Танасковић, филолог оријенталиста и доајен српске каријерне дипломатије. Кад је конкретно реч о Светој земљи, из које се управо професор и јавио за „Политику” пре неколико дана, у њој су и данас, истиче, видљиви белези ходочашћења и духовног, али и добротворног деловања Светог Саве.

„Те белеге ваља обнављати и учинити их местом окупљања Срба, посебно младих, како би обновили пољуљано осећање припадности хришћанској породици утемељеној у време кад је постојало натполитичко и наднационално заједништво у систему вредности који је био универзалан, а Светог Саву та истакнута припадност није ни у чему одвајала од српства. Српско вишеструко меморијално огледало у Светој земљи, ако га будемо знали на примерен начин извући из таме занемаривања и заборава на светлост савремене спознаје, приказаће наш лик, како другима тако и нама самима, у димензијама којих као да смо престали да будемо, и као да су престали да буду, свесни. Тиме и све што наша држава на међународном  плану предузима посредно постаје уверљивије и делотворније. Јер, одавно смо ту!”, закључује Танасковић.

Прво ходочашће Растка Немањића, које је уследило десет година после стицања аутокефалности српске цркве – коју је ваљало учврстити, представљало је и важну дипломатску мисију за средњовековну српску државу. Протојереј Јован Пламенац пише да је Свети Сава Српски „први пут имао и државне разлоге, а други пут, одлазећи, као да је знао – у отаџбину, у телу, неће се више вратити”. У повратку са другог ходочашћа, упокојио се у бугарском граду Трнову (1235. или 1236. године, према различитим изворима).

Осим што је, обилазећи света места у два наврата, богато даривао све, јер су га синовци, тадашњи владари српских земаља, Радослав, па Владислав, опскрбили златом, сребром и другим благом, Растко – Сава је изградио манастир Часног крста недалеко од Јерусалима (на месту где је, по предању, никло троједно дрво од којег је израђен крст на коме је распет), откупио је од Ђеновљана Цркву Светог Георгија у Акри, купио земљу на Сионској гори, подигао манастир Каламон (данас Светог Герасима)...

Патријарх Теофил Трећи и Икона Светог Саве на трону јерусалимског патријарха (Фото С. Бибић)

Његовом првом посетом манастиру Светог Саве Освећеног, Мар Саб, у Јудејској пустињи, остварило се, приче кажу, пророчанство овог светитеља из Кападокије. Када је Сава Српски крочио у манастирску цркву, са постоља на коме је стајало пало је жезло Светог Саве Освећеног, које се није померало од његовог упокојења 532. године. Сутрадан се десило исто. „Онда се неко сетио аманета Светог Саве Освећеног да његово жезло – патерицу (’пастирску палицу’) предају архијереју царског рода и истог имена када једног дана дође са Запада”, пише Пламенац. Ово жезло, као и две иконе за које су ваљда сви Срби чули, Млекопитатељница и Тројеручица, које је први српски архиепископ такође добио од монаха овог манастира, данас се налазе на Светој Гори.

Цркве и задужбине које је подизао у Светој земљи, Свети Сава је остављао као метох управо лаври Светог Саве Освећеног, једном од најстаријих непрекидно„ живих” хришћанских манастира, којим су 130 година управљали српски монаси и код кога се и данас налази једна кула Немањића.

Можда до овог манастира, који се налази отприлике на средокраћи између Витлејема и Мртвог мора и који, у пределу Месечевог пејзажа, чувају бедуини, долазе само најпосвећенији. Али тешко да ће неки посетилац Светог града заобићи Сионску горњицу, мало изван зидина Старог града, у југозападном делу Јерусалима. У тој „горњој соби”, одржана је, по предању, Тајна вечера, у њој је Исус Христ опрао ноге апостолима и установио евхаристију, свету тајну причешћа. Испод те собе је гроб краља Давида, највећа светиња јеврејског народа после Зида плача. Сионска горњица је данас у својини државе Израел и има статус музеја, а Ватикан, од успостављања међусобних дипломатских односа пре четврт века, покушава да је добије. Нико данас на том месту не помиње, нити има икаквог обележја, да је пре близу осамсто година српски архиепископ Сава од Сарацена откупио Собу Последње вечере – каже легенда – прекривши цео под златницима.

Ту, на брду Сион је била и кућа Јована Богослова, у којој се Богородица успела (уснула) – и њу је купио Свети Сава, уз околну земљу. На њој је надградио цркву Светог Јована Богослова и основао манастир. Сада је на том месту, од 1910, немачка бенедиктинска црква Успења Богородице.

Немањићи су даривали светиње у Светој земљи и пре првог путовања Светог Саве, али после његових ходочашћа владари из ове средњовековне српске лозе почињу да остављају задужбине, цркве, манастире, и формирају се српска монашка братства. И краљ Милутин (данас манастиром у Старом граду управљају Грци, а служи и као коначиште за Палестинце), и цар Душан, Урош  Нејаки, па Јакшићи, Бранковићи, а дарове су остављали и Карађорђевићи и други. Само, трагови су прилично заметени.

Шуме Карађорђевића

Нема већег признања од Израелаца, од оног да у вашу част засаде шуму. А српска владарска династија Карађорђевић има чак два таква меморијала. Хиљаде стабала еукалиптуса у част краља Петра Првог од Југославије, засађено је 1927, на десетогодишњицу Балфурове декларације, коју је Србија прва признала. Душан Михалек, туристички водич из Израела, пореклом из Новог Сада, и његова мајка, нашли су пре десетак година поломљену стару спомен-плочу и некако је „залепили”. Тако је стајала док није постављена нова, на централном месту у тој спомен-шуми, за шта се постарао амбасадор Зоран Басараба (2011–2013), истиче Михалек.

Мање се зна за шуму краља Александра Првог Карађорђевића, засађену 1937, после атентата у Марсеју, у знак захвалности за однос према Јеврејима у нашој држави. „Био је направљен и нацрт за споменик, једно велико слово А требало је да буде на врху планине, али дошао је рат, онда оснивање државе Израел, па борба за њено одржање. Сећање и израелских Јевреја, чак и оних који су дошли из Југославије, почело је да слаби. Сада се тамо налази једна од најбољих средњих школа. Али то дрвеће и даље тамо стоји. Само нема никаквог обележја”, каже Михалек. Две шуме су близу једна другој, у северном делу Израела. Петрова је испод Назарета, а Александрова је према Хаифи, испод планине Кармел, објашњава Михалек. То је изнад највећег југословенског кибуца, Ша’ Ар Ха’ Амакин (што значи Врата долина).Антрфиле

Пријем код Теофила Трећег

Свети Сава на трону јерусалимског патријарха. Занимљива сцена са иконом Светог Саве забележена је приликом пријема делегације представника научних и културних институција Србије у Јерусалимској патријаршији пре два месеца, од којих је патријарх Теофил Трећи, уз остале, добио и овај поклон, пажљиво одложен на његов престо. У дугом разговору у коме је патријарх Светог града Јерусалима и све Палестине говорио о значају „мајке свих цркава”, Патријаршије јерусалимске, и њеној улози у вечно немирном подручју на коме „религија све детерминише”, истакао је и да је био у Србији неколико пута. На питање о положају храмова СПЦ на Косову и Метохији, јерусалимски патријарх је одговорио да смо „сви жртве глобализације”, да је глобализација „промоција либералних вредности” а да се оне своде на питање како уништити сваку врсту идентитета – културни, религијски, лингвистички, па и биолошки. Патријарх је нагласио потребу да будемо оптимисти, јер нам је дато да вековима верујемо у васкрсење Исуса Христа.