Опште је уважена прича да је шајкача настала на основу капе коју су носили  граничари на Тиси и Дунаву који су Аустроугарску бранили од Турака. Њих су звали шајкаши и ето одакле шајкача вуче своје име.

Према доступним информацијама шајкача је у Србији била присутна већ од 1868. године - две године пре него што је 1870. године званично ушла у употребу. Војничка шајкача била је светло плаве а официрска, тамно плаве боје. У једном тренутку све шајкаче су биле тамно плаве, да би 1908. године, када је уведена сиво – маслинаста униформа, и шајкача постала „зелена”.

Шајкача се одомаћила као део народног одела због тога што је стално била у употреби. Само што је био завршен Први балкански рат, уследио је Други балкански рат. Потом и Први светски рат. Када је Велики рат завршен, Солунци су се кући вратили у униформама. Униформу су скинули али шајкачу су наставили да носе свакодневно.

И током Другог светског рата шајкача је поново ратовала са Србима. Носили су је припадници разних  четничких одреда али и партизани.  Шајкача је утицала и на усвајање „титовке”, односно партизанске капе која је у суштини, прекројена шајкача. Једина је разлика у суженом темену код партизанке.

Шајкача се више не користи у војсци. Али она је постала је део националног идентитета. Може да буде и плава и зелена, дубља или плића. Али њен облик је увек исти. Срби је воле и пионосни су на њу.