Урош Предић је неиспричана прича. Око 1.700 насликаних слика, огроман број писама у којима разматра сложена питања о природи уметности, филозофским правцима, социјалним и економским теоријама и много тога још говори да Предић и даље изненађује. Тешко ухватљив у јединствен идејни систем, иако му је сликарство махом дефинисано у калупу академског реализма, он остаје велика загонетка и једна изванредна личност – речи су проф. др Игора Борозана, једног од наших најбољих познавалаца лика и дела овог великог сликара. Уједно и једног од аутора велике изложбе „Урош Предић – достојанство свакидашњице” (заједно са др Снежаном Мишић из Галерије Матице српске), која у Галерији Српске академије наука и уметности траје до 26. маја и која привлачи неподељену пажњу интензитетом који не јењава од отварања поставке до данас.

– За нешто више од два месеца изложбу је посетио огроман број грађана, а до краја се надамо бројци од 100.000 – каже нам Борозан, додајући да интеракција између публике разних генерација и Предића никад није била живља, али да није лако формулисати у чему лежи тајна популарности од милоште названог Чика Уроша.

Уметник који је током свог дугог и плодног живота био нераскидиво у вези и са Матицом српском и са САНУ спојио је ове две куће, суорганизаторе изложбе, па је поставка била најпре реализована у Галерији Матице српске 2022/2023. под називом „Живот посвећен лепоти и уметности”, да би сада била приређена и у Галерији САНУ. Поред радова из саме Академије, Галерије Матице српске, Народног музеја Србије, Народног музеја Зрењанин, Матице српске, Српске православне цркве, Музеја града Београда, Факултета ликовних уметности у Београду, ту су и слике из приватних збирки.

Кроз анегдотски и социјални жанр, религиозно сликарство, портрете, теме из националне историје, везе са Матицом српском и САНУ прате се Предићева тематска опредељења, а истичу се и три религиозне слике којих, уз портрет вајарке Вуке Велимировић и бројних академика САНУ, није било у Новом Саду.

– Важну мини-целину чине те три никада изложене слике из његовог религиозног опуса. Представе „Светог Димитрија” (САНУ) и „Тајне вечере” (приватно власништво) из 1923. повезује година настанка и велике димензије, сличан колорит, као и укупна саобразност ликовне поетике. Обе у себи сажимају све понајбоље из Предићевог религиозног опуса. Верност приказивања природе у приказу медитеранског растиња и панораме града Солуна, када је у питању „Свети Димитрије”, као и лик светитеља који је очигледно настао по живом моделу, што указује на сликареву особеност да у свете ликове уметне стварне ликове из свог окружења и тиме свет небеских житеља приближи обичном човеку. Монументална „Тајна вечера” је посебна по питању психологизације ликова апостола. Сваки од њих је заправо дубоко простудирана психолошка студија, која упућује на Предићеве речи да је религиозне представе стварао читајући Библију и Житија светих. Отуда нежни приказ Светог Јована, апостола љубави, и унутрашњом срџбом изобличени Јудин лик – објашњава нам наш саговорник и додаје да је „Свети Димитрије” настао по поруџбини Лалета Зубера, бродовласника и једног од најбогатијих људи у међуратном периоду на тлу Црне Горе, док је „Тајну вечеру” насликао за угледног барона Јосифа Рајачића из Сремских Карловаца.

– Последња представа у овом, условно речено, религиозном триптиху је настала 1934. и у питању је мања верзија велике славске иконе „Васкрсења Лазаревог” (приватно власништво), коју је Предић извео за Војислава Маринковића, вишеструког министра, председника краљевске владе у међуратном периоду, директора берзе и доктора економије на париској Сорбони. Предић је у том периоду уживао највиши статус у либералном грађанству, што показује и ангажман на изради ове иконе, која је била великих димензија од скоро два метра висине. Изложена верзија представља мању верзију монументалне представе, а оно што је чини необичном је особен колорит, који је последица Предићевог експериментисања са моделима под електричним осветљењем, како је и сам сликар навео. Постоји одређена нада да ће се велика верзија ове спектакуларне слике, коју сам имао прилику да видим последњи пут пре скоро три деценије, у једном тренутку наћи пред очима заљубљеника у уметност – открива овај професор.

На речено се пригодно надовезују и мисли Јелене Межински Миловановић, музејске саветнице, из Изложбене свеске о делима из колекције САНУ, у којој се поред портрета налазе и цртежи, односно илустрације за Српске народне јуначке песме. Како она пише, у колекцији постоје официјелни портрети, али и спонтани, као и они у којима је уметник приметио посебну посвећеност, као и научни потенцијал, међу којима се посебно истичу женски, и то две жене које се памте као прве међу борцима за права жена да се равноправно са мушкарцима баве науком и уметношћу.

„Забележени лик Ксеније Атанасијевић је из времена када она још није завршила студије, а Вука Велимировић је уметнику позирала на почетку своје каријере. Са друге стране, портрети председника Академије настајали су из другачијих побуда, у време када је српска јавност исказивала дужно поштовање научним и друштвеним постигнућима својих истакнутих чланова, па су тако њихови ликови сликани формалније и строже, скромно, али репрезентативно, будући да су део признања које су заслужили, а које им је кроз свој уметнички рад исказао и портретиста Предић”, бележи она и додаје:

„Значајан елемент за проучавање академијске целине његових радова је чињеница да је на избор дела за уметнички фонд САНУ за живота утицао сам Предић активно поклањајући овој установи, за чијег је члана изабран, радове којима је желео да се у Академији представи, оне које је сматрао значајним за ову националну институцију. Утицао је тако у првој половини 20. века на профил који ће касније имати Уметничка збирка САНУ, дефинитивно формирана непуне две деценије после његове смрти.”

Предићево самопоимање

На наше питање колико се то како је Предић видео сам себе слаже са оним како га јавност доживљава, Борозан одговара:

– У питању је веома осетљив појединац, понекад и интровертан, неретко обузет скепсом и меланхолијом и туробним осећањем сете. У том жалобном духу неретко је оплакивао самог себе, жалећи се на своју изолацију у међуратном периоду, када је у делу јавних структура његово сликарство, услед надолазећих модерних ликовних праваца, било донекле скрајнуто. Често је минимизирао себе и свој рад, али је истовремено у њему иза ове аутоироније тињала и доза охолости. Свестан свог интелектуалног хабитуса, полиглота, Предић није дозвољавао да му критичари тумаче дела сматрајући се образованијим од њих, те је многа од својих кључних дела и сам искоментарисао. Тиме је указао на своје друго лице: неретко циничан, понекад подругљив, али и пун филантропије, велики добротвор и поштовалац малих људи, тј. деце. Протоеколог, тихи борац за социјалну правду и класну једнакост, антиратни активиста, православни хришћанин, жалобни и искрени родољуб у једној личности. Толико комплекснији од слике несхваћеног Дон Кихота, каквим га је видела ондашња јавност, или представе о сетном и бајколиком сликару деце и њихових светова, каквим га перципира већина данашње јавности.

ПОЛИТИКА