25. јул 2017.

Председник Србије Александар Вучић је написао ауторски текст за београдски „Блиц“ у коме позива све Србе на дијалог о Косову и Метохију. СПОНА је одлучила да вам га пренесе без никаквих редакциских коментара да би читаоци сами донели закључак о његовој тежини и импликацијама које може да проузрукује по питању судбине Срба на Косову, али и за наш национални корпус у целини. Испод његовог текста налазе се првичне реакција српски и албанских политичара;

Зашто сам замолио Србе и друге грађане Србије за разговор о Косову и Метохији? Зашто га сматрам одлучујућим за будућност наше земље и народа? Зашто ту тему уопште отварамо ако смо већ сви научили да ћутимо и будемо против, против свега, јер било какво решење проблема значило би разбијање косовског крчага о главу сваког политичара који би се усудио да га потражи, док би се, са друге стране, сви правили да су људи који знају о Косову много више него што стварно знају, те да су имали много боља решења, али их тобоже нико није питао.

Зато, важно, или важније него икада, јесте да се погледамо у огледало, храбро, јасно видимо све ожиљке, ране и недостатке на сопственом лицу, али и покушамо да залечимо оно сто је могуће, у очају неодустајући од себе због проблема са којим се суочавамо.
Време је да као народ престанемо као ној да забијамо главу у песак, да покушамо да будемо реални, да не допустимо себи да изгубимо или некоме предамо оно што имамо, али и да не чекамо да ће нам у руке доћи и оно што смо одавно изгубили. Када су Шимона Переса, човека са којим сам имао част више пута да разговарам, својевремено питали зашто толико инсистира на преговорима са Палестинцима, он је рекао: "Зато што ће то отворити луке мира на целом Медитерану. И зато што је дужност лидера да тежи тој врсти слободе, оне коју даје мир, и да јој тежи непрестано, чак и када је суочен са непријатељством, сумњом и разочарањем. А само замислите шта би могло да буде ако то не ради". И данас, када треба да одговорим на питање о потреби, подједнакој, за дијалогом са Приштином, и за унутрашњим, српским дијалогом о Косову, управо завршетак овог цитата садржи оно што је суштина целе приче - "А само замислите шта би могло да буде". Ако одједном сви заћутимо. Ако престанемо да разговарамо. Ја, после толико година бављења политиком на овим просторима, тај одговор врло добро знам. Још од 1878, од стварања тзв. Призренске лиге, ми Срби нисмо желели да будемо довољно одговорни да разумемо и снагу и жеље Албанаца, а албанском грешком, великом, и хвала им на томе, сматрам неразумевање српских државних и националних интереса и њихово потцењивање, или још горе, покушај да се они ставе под тепих зато што неко мисли да је уз подршку дела великих сила то могуће.

Време је да као народ престанемо да као ној забијамо главу у песак и будемо реални
Није Србија за потцењивање, упркос чињеници да Албанци у спровођењу својих националних идеја имају значајну подршку већине западних земаља. Није данашња Србија кужна као што је била, није Србија слаба као што је била 1999, 2004. и 2008. године, али није Србија, нити сме да буде, бахата и арогантна као што је неретко била.

Ћутање значи да нас одговори, ни на шта, више не интересују. Ћутање значи да немамо шта више да тражимо. Да смо престали да се надамо. Да смо спремни за последњу опцију. За сукоб. И наш унутрашњи, и онај са свима око нас. Ћутање је одлика оних који мисле да су само, и искључиво, они у праву. Оних који никога не желе да чују. Који су убеђени да су најпаметнији, да немају више шта да науче, да су супериорни у односу на све остале и да немају више о чему да причају, са било ким. То је модус операнди тиранија, увек спремних на проливање туђе крви. На крају, ћутање је крај. После њега више нико не говори, ништа, и једини звук је дугачак, неравномеран врисак. Не могу себе да видим у том послу ћутања, нити у таквој, немој Србији. Ако се то деси, неће бити промашена само политика коју водим, него и читав мој живот, и животи свих нас. И то је нешто на шта никада нећу да пристанем, без обзира на све који мисле да сам превише гласан, да сувише питања постављам, да причам више него што би требало. А замислите шта би могло да буде, да је другачије? Да сам један од оних који ћуте и људе поведу у сукоб, рат, да би их мало, ћутке, научили географији сопствене земље? Или, да сам један од оних који би због тапшања по рамену и шећерне табле добијене у некој од западних амбасада пристао да испоручим сва српска огњишта и тако постанем, како кажу, велики реформатор.

Управо зато, решење не лежи са једне стране у нашим митовима и сукобима, али са друге стране, не лежи ни у негирању и одрицању од свих наших националних и државних интереса. Цинизам те реченице Емброуза Бирса, да је рат начин да људи науче географију, јесте основна одлика свих тежњи дела оних који су против разговора и дијалога. Они, као и ови други који би се одрекли свега, не знају где је Косово, нису тамо били, неће никада тамо ни отићи, још мање живети, не разликују Партеш од Пасјана, Србицу од Штрпца, Пећ од шпорета, али би радо све друге послали на Косово, да их науче крвавој географији сопствене земље, или да се одрекну нечега што не знају ни шта је. С друге стране, противници дијалога о Косову, са Приштином, јесу и они којима је сваки губитак - победа, и који се туђој несрећи радују као свом успеху, пошто за други успех и не знају. Њихов разлог за ову врсту нечињења, која јесте својеврсни историјски злочин с обзиром на тежину питања које иште одговор, лежи у пукој нади да ће неко, некоме, на крају "дати Косово" и за то, на њихову радост, сносити последице. Са становишта плитке дневне политике, то можда могу и да разумем, са становишта историје, ни оправдања ни разумевања нема. Зато што је то најтеже наше питање, у основи баш то - наше, и зато што је потребно, као никада до сада, да сви, заједно, пронађемо одговор. И то онај који ће бити трајан, који ће искључити сукоб као опцију, и који ће свима на овим просторима донети корист.
Желео бих, као председник Републике, да покушамо да решимо наше сукобе, једном засвагда, ако је могуће, а ако не, онда ништа. Био би то само један од наших бројних неуспеха, заједничких, српских и албанских. Проналажење решења захтева главу врућу од сталног размишљања, срце које је хладно на претеране емоције, и руке упрљане компромисима. И наше и албанске.

Захтева, поново, по рецепту Шимона Переса, да ми, којима историја није до сада дала ништа осим крви и ратова, коначно упослимо свој највећи ресурс, своју главу, и нађемо решење. Захтева рад, свих, јасну свест о томе да је то што радимо дугачак, замршен и често болан процес, али најпре ону врсту промене у нашој, колективној свести, која је често сваки договор доживљавала као пораз. То једноставно није тачно. Нисмо ми ништа тако велико добили у ратовима, што смо губили у миру. Зато што смо, све што смо добили, и изгубили, ратујући, платили најтежом могућом ценом, оном која не може да се надокнади. Нашим животима, и животима наше деце. И то мора да престане. Време је да Србија ради, размишља, и добија, побеђује, без сукоба. И ја сам убеђен да смо, већ данас, у стању да то урадимо. Уосталом, замислите шта би могло да буде. И немојте, о томе, да ћутите.
Сви путеви политичке сарадње и економског напретка били би отворени за Србију. Врата Европске уније, такође. У противном, чуваћемо конфликт чији смисао не разумемо, јуначићемо се до прве битке, и једни и други, без разлике. А последице? Кога брига за последице, јер о томе ће ионако да брину неки други у будућности.

На крају, и због јунака до прве битке, али и због дарежљивих и широкогрудих Срба који другоме олако дају оно сто Србима припада, сматрам да је Србији потребан озбиљан и одговоран приступ, храбар и реалан, са погледом у будућност, а не у положај доњег дела сопствених леђа после неких наредних избора. Србија има петљу да живи и да се бори за будућност. Србија данас је уважена свуда у свету, Србија је пре три године била пред банкротством, а данас има суфицит у буџету, раст економије знатно већи од европског просека и Србија је показала да уме да побеђује. И то не само у кошарци и ватерполу, већ и у економији и политици.
Да би наш напредак био сталан и одржив, морамо, ако ништа друго, бар да покушамо да разрешимо косовски (Гордијев) чвор, а не да се кријемо и најтежи терет оставимо нашој деци. Живети, значи љубити земљу по којој корачају деца, а не само хвалити се победама својих дедова.

Дачић: Консензус о Косову није могућ

На питање новинара о унутрашњем дијалогу о Косову на који је позвао председник Александар Вучић, министар спољних послова Србије Ивица Дачић је рекао да су се времена и међународни односи променили и да је важно тражити одрживо решење.
- Србија не може сама њој су потребни пријатељи а исто тако Србија не жели да ради нешто што је против интереса других народа - казао је Дачић.
Он је рекао да сматра да не може бити консензуса али да може бити покушаја да се разговара и да свако изнесе своје мишљење.
Многи су, додао је, напали председника да припрема терен за признање Косова, али запитао се и ко су ти који су рекли.
- Ево сада имају лепо шансу представници опозиције да кажу шта хоће - поручио је он.
На питање да ли је видео Вучићев план одговорио је да председник Србија, иако има план, сигурно то неће изнети сада и додао да, и када би лично знао за тај план, "то није нешто што би требало да износим у јавност".

О позиву српског председник већ су стигле реакције покрета Двери, као и Војислава Шешеља.
Како саопштава Бошко Обрадовић, о позиву председника Двери ће се изјаснити ако и када Председништво покрета одлучи да ли прихвата позив, када га добије.
Обрадовић ипак оцењује да је Вучићев позив "припрема јавности за признање Косова и избацивање КиМ из уставне преамбуле", чему ће се, каже, снажно супротставити.
Обрадовић, наиме, тврди да је власт већ признала независно Косово, потписивањем "антиуставног Бриселског спразума".
Сада је, наводи, на ред дошло "јавно међународно признање независног Косова", каже Обрадовић и оптужује Вучића да сада само покушава да припреми терен за то и да у "издају Косова" увуче и друге делове српског друштва.
Лидер Српске радикалне странке Војислав Шешељ, уз подсећање на "Лазареву клетву", поручује: "нема више дијалога", нема признавања независности Косова, нити уласка КиМ у УН, као ни у друге међународне организације", рекао је Шешељ за Танјуг.
"Треба замрзнути дијалог, тражити да се укључи Русија као наша сила заштитница, прекинути преговоре о уласку у ЕУ и треба тражити да се косовско питање врати у УН, сваком нормалном је то јасно", закључује Шешељ.

Косовски политичари су са своје стране подржали позив председника Србије Александра Вучића политичкој елити Србије за покретање унутрашњег дијалога о решењу питања Косова и Метохије, тумачећи то као уношење "новог духа реализма" о косовском питању. Одлазећи косовски министар за спољне послове Енвер Хоџај каже да је план Вучића да реши односе Београда и Приштине добродошао као, како је рекао, преокрет у политици Србије према својој земљи.

Хоџај ово, како каже, "прекидање тишине", интерпретира као "прихватање истине о независности и суверенитету које ће отворити пут за друштвено помирење, регионалну сарадњу, европске интеграције и међународну афирмацију".
Хоџај каже да ако Вучић успе да трансформише српску политику према Косову, не само да ће на тај начин, како наводи, ослободи земљу од историјских митова и деструктивне политике, већ би истовремено учинио и велику услугу земљама региона да преважиђу последице сукоба из прошлости.

- Сада је ред да Србија покрене унутрашњи дијалог и на тај начин генерише консензус на нивоу целе заједнице о прихватању и изградњи пријатељских односа са Косовом - каже Хоџај.

Лидер Алијансе за ново Косово, бивши косовски председник Беџет Пацоли такође подржава Вучићеву иницијативу и истиче да она "отвара пут ка нормализацији односа између двеју земаља".То би, такође, сматра Пацоли, требало да затвори тему несталих особа, што је, како каже, "озбиљна рана за многе породице широм Косова ".

И шведски дипломата Карл Билт оценио је интересантним позив председника Србије Александра Вучића на широки друштвени дијалог о Косову и запитао да ли је реч о новом реализму у обликовању односа између Србије и Косова.
"Да ли је ово нови реализам у обликовању односа између Србије и Косова? Интересантан позив српског председника Александра Вучића", написао је Билт на свом Твитер налогу.