24. септембар 2018.

Тражим помиловање

за епопеје прашином завејане,

за битке

малим словом записане,

за осветнике

који давно леже у родној груди

и за њихове ране љуте

од потомака пренебрегнуте.

За ризнице

куд ступамо сваки дан ређе,

где се чува круна и жезло

с престола давно сашлог претка

и његово знамење у крви грезло,

за наше пређе

од којих оста једино хумка

и брзометка.

За прославе у тишине одржане

без војничке игре мушке,

без ватара

и гађања кроз прстен у мету,

без испаљене иједне пушке

граду с бедема.

За дан славни прећуткивани

Кога на броју слављених нема.

Десанка Максимовић (Политика. 1. јануар 1969. године)