„Забрањена је свака употреба ћирилице на целом подручју Независне Државе Хрватске. То се нарочито односи на цијело пословање свих државних и самоуправних тијела, на уреде јавног поретка, на трговачке и њима сличне књиге и дописивање и на све јавне написе”, стајало је у Законској одредби о забрани ћирилице која је донета 25. априла 1941. године, две недеље након успостављања НДХ.

„Према томе наређујем: да се на цијелом подручју Независне Државе Хрватске одмах обустави свака употреба ћирилице у јавном и приватном животу. Свако штампање ма какових књига ћирилицом је забрањено. Сви јавни написи писани ћирилицом имају се неодвлачно, а најкасније у року три дана скинути”, писало је у наредби коју је потписао тадашњи министар унутрашњих послова Андрија Артуковић.

Није ово једини случај у историји да је ћирилица била законом забрањена на подручју на којем су живели Срби, али по репресивним методама и по задирању у приватну сферу неодољиво подсећа на јединствен случај из новије историје, онај у задарском залеђу, о којем се последњих дана непрестано говори.

Случај у општини Врси код Задра, где директор локалног комуналног предузећа захтева да се у року од 15 дана уклони ћирилични натпис са надгробног споменика једне српске породице на гробљу у Пољицима, усамљен је, срећом, и није утемељен на актуелним законским нормама. Према тумачењу Зденка Којића, директора комуналног предузећа у Врсима, у тој општини нема више од трећине житеља српске националности, што је предуслов да би се законски остварило њихово право на употребу сопственог писма, то јест ћирилице у овом случају. Иако се директор у свом допису позива на Устав Републике Хрватске и Уставни закон о правима националних мањина и на крају на Закон о гробљима, реч је о погрешној интерпретацији, која у овим документима нема никаквог утемељења. Напротив, управо се овим и другим документима права националних мањина и обичајна и верска права штите.

Клуб заступника Самосталне демократске српске странке реаговао је на конференцији за медије на овај случај.

„Покојник је сахрањен под плочом написаном на српском језику и писму, што омогућава Устав у овој земљи. Сахрањен је по православном обреду Српске православне цркве, која има уговор с Хрватском где се гарантује слобода обреда на свом језику и писму. Речени директор очито је руковођен мањком знања и вишком лоших уверења, осећаја и намера”, оценио је Милорад Пуповац, народни посланик из редова српске заједнице.

„Позивајући се на неке од законских аката и уставних одредби, па их погрешно тумачећи, директор комуналног предузећа усмерио се на кршење закона на које се позива и потенцијално угрожава мир покојника. Истовремено креће законским странпутицама говора мржње, јер ћирилицу проглашава непријатељским писмом, иако јој је гарантована равноправност”, рекао је Пуповац и додао да би због кршења закона могао да буде санкционисан.

На ову бизарну ситуацију, која још није разрешена, реаговао је и епископ далматински Никодим Косовић. „Искрен да будем, нисам схватио, пошто је реч о гробљу, да ли мисли на живе или на мртве, јер у случају оних који леже на том гробљу чекајући васкрсење и живот вечни, сигурно је више од трећине Срба. Није, наиме, неуобичајено да су на православним гробљима у Хрватској Срби апсолутна већина”, напомиње епископ далматински Никодим.

„Нејасно је на који начин и како је поштовани директор дошао до закључка да је натпис на неком надгробном споменику исто што и службена употреба језика. А још више ме интересује из којег разлога поштованом директору комуналног предузећа у општини Врси сметају мртви Срби. Можда му сметају живи, па преко мртвих покушава да се обрачуна и с њима, ’мислећи да Богу службу приноси’ (Јн 16, 2), али ипак не разумем зашто му сметају натписи на ћирилици који вековима украшавају српска православна гробља у Далмацији и да ли је у следећој фази планирао уклањање ћириличних натписа са гробова из, рецимо, 1891. године”, упитао се епископ Никодим и додао да је скрнављење гробова и спомена на умрле – а и ћирилични натпис је део тог спомена – у Хрватској кривично дело за које се прописује казна затвора до једне године.

Иако је ово први познати случај да се нека јавна, дакле, државна институција обраћа са захтевом за уклањање ћириличног натписа с надгробног споменика на територији Републике Хрватске, то сведочи о опасним тенденцијама, поготово кад се узму у обзир даљи иступи поменутог директора у медијима и његова „образложења” спорног дописа. „Ћирилица вређа осећаје хрватских бранитеља који су се борили против људи који су под тим словима пуцали и рушили”, изјавио је директор Којић касније у медијима. Ту можда лежи и кључ његове смеле и највероватније свесно погрешне интерпретације закона.

„Осећаји бранитеља” доказано су у више случајева последњих година и деценија имали предност у односу на законе. Почевши од Вуковара, где је непоштовање закона чак – озакоњено, па преко бројних градова и мањих места широм Хрватске, где постоје одређене српске институције, али натписи на њиховим службеним улазима такође „вређају осећаје бранитеља”, па све до разних граничних случајева који не спадају у домен јавне употребе језика и писма, али су свеједно разрешени у корист тих истих осећаја (попут, рецимо, забрањених наступа извођача популарне музике)… Досадашња пракса сигурно да је охрабрила директора Којића да самовољно интерпретира законе и да се позива на бранитељске осећаје као императив, апсолутни приоритет пред којим нема контрааргумената. Само остаје питање шта следеће може те осећаје да увреди и разјари.

Специјално за „Политику”
Оливера Радовић