У музичком колажу предивном интерпретацијом старих изворних песама (Касаба, Болна љуба, Јано мори...) изузетан угођај присутнима је приредила Драгана Виденовић из Лесковца.

Професор Горан Максимовић је овом приликом читао свој претходно објављени текст под насловом Заборављена земља, указујучи на одлично познавање простора југа, ужи завичај аутора. Уз задршку на дивне описе река, планина,  села...Ништа није тако неумољиво супротстављено, а често и непомирљиво у историји људске цивилизације, као феномени заборављања и памћења. Што је заборављање интензивније, а поготово онда када је исказано у јавној или прикривеној форми идеолошког наметања, то се и памћење опире много снажније и упорније, са много више неког исконског инаћења у том настојању да се на сваки начин, макар и у фрагментарним назнакама, сачувају трагови сјећања на неке важне људе, на постојање крупних догађаја, као и незаобилазних грађевина из прошлости. Такву врсту историјске судбине у којој је наметање намјерног заборава временом постало својеврсна идеологија и природно стање националне свијести, снажно је доживио и српски народ у 20. вијеку. Под снажним утицајем комунистичке идеологије у другој половини тог у сваком погледу за српски народ несрећног вијека, као и свеколиких најружнијих облика квазимондијализма, аутошовинизма и себичног политичког партократизма, који у нашем времену спроводе разнолики идентитетски мутанти, као и бројни недорасли политичари и интелектуални политиканти, српски народ је на волшебан начин заборавио или занемарио многе своје историјске догађаје, древне области и покрајине, као и оне земље које су некада у значајном броју биле настањене српским сународницима. Један од трагичних примјера нашег савременог идентитетског немара, заборављања и геополитичке неодговорности, представља судбина остатака српског народа, као и историјског насљеђа на простору данашње Републике Северне Македоније, рекао Је Максимовић.

Текстови су не патворени неки су налик песми неки из прозе преточени у песму. У овој књизи можете наћи и стихове Милутина Станчића, и на пример када говоримо о књижевности са ових простора у прошлости, попут Анђелка Крстића, Григорија Божовића... али ретко имамо настављаче. 

Зато је дело Милутина Станчића значајно јер он писањем и укупним деловањем наставља ту традицију приповедања о једном, нећу рећи географском, већ духовном простору, рекла је између осталог Мирјана Бојанић Ћирковић.