Вековима је овај манастир, задужбина Душана Силног, био на удару, а од 1998. поново је активан

Пред капијом смо манастира посвећеног Светим архангелима Михаилу и Гаврилу, у народу познатом као Архангели, на само два и по километра од Призрена , задужбини цара Душана.

У кањону реке Бистрице, грађени су Архангели од 1343. до 1352. године, са гробном црквом цара Душана посвећеној Светим архангелима и Црквом Светог Николе, подсећа.у запису за „“Политику“  Биљана Радомировић. Кроз векове је манастир рушен, паљен, као што је опљачкан и у јуну 1999. и у мартовском погрому 2004. године.

Братство, које је тог марта чувао немачки Кфор и уз чију помоћ су евакуисани, већ у лето се вратило у манастирски комплекс. Почели су обнову, боравећи у контејнерима у манастирској порти, на голој ледини.

Поново смо у Архангелима, где смо последњи пут били 15. марта 2004. године, пред сами погром, када је мало шта наговештавало да ће два дана касније Архангели бити у пламену. Сада смо опет у Архангелима, где нас срдачно дочекује игуман Михаило (Тошић). Понудио нас је кафом, чајем и медом.

– Игумане, немамо благослов, али дођосмо – морадосмо да кажемо, на шта је игуман слегао раменима, благо се осмехнувши.

Љутња на оне који дају благослов пред миром оца Михаила одмах је спласнула. Чудесан мир и нама овлада, заборависмо на све што је претходило доласку.

– Послужите се – говорио је игуман Михаило у гостопримници новосаграђеног конака, уз саму цркву посвећену Светом Николи, у коју су већ, уз прописану дистанцу, улазили верници придошли из Лешка.

Седео је на троношцу, док смо се ми придошлице мешкољили, што је и приметио.

– Мени је овде добро, на овој столици – опет мирно, с блаженим смехом, ту у миру Архангела говорио је игуман Михаило, који нам намах, онако смирен, одагна све страхове, док је над Архангелима беснео ветар, праћен пљуском.

Напољу, два вучјака тек намах се огласише. Одјекну кањоном громки лавеж, ту где је у време цара Душана пролазио каравански пут, повезујући Скопље с Призреном, преко Качаника, Сиринићке и Средачке жупе.

На гробном месту Душана једноставно стоји урезано „гроб цара Душана”. И био је сахрањен ту, у Архангелима, где је оздравио после тешке болести, након чега је одлучио да на том месту подигне своју задужбину.

Сахрањен је у гробници у југозападном делу наоса Цркве Светих  архангела, која је јединствено решење у српској архитектури. Како је вековима његово гробно место на мети вандала, 1927. његови посмртни остаци пренети су у Цркву Светог Марка у Београду.

Од 1998. Архангели су активан мушки манастир. Већ следеће године, по НАТО бомбардовању и повлачењу српске војске и полиције, припадници ОВК су спалили и опљачкали обновљени конак, а оца Харитона, једног од монаха, у Призрену су киднаповали. Његово обезглављено тело пронађено је у лето 2000. на призренском гробљу. Осакаћено тело покопано је у манастиру Црна река, где је почео монашки живот.

Конак је обновљен 2002. уз помоћ Срба из Средачке и Сиринићке жупе, па је забележено да се на прослави 650. годишњице манастира овде окупило око две хиљаде Срба. Ни тада екстремни Албанци нису мировали. Организовали су протесте у Призрену због њиховог доласка, а на тврђави Вишеград, изнад самог манастира одјекивале су експлозије.

Две године касније, поново је горео „Душанов конак”, запаљени су дуборезачка радионица, звоник, а плоча на гробници цара Душана је сломљена. Сама гробница је оскрнављена. Већ у јулу наредне године у Светим архангелима организована је прослава манастирске славе и 650. годишњица смрти цара Душана.

Манастирски комплекс се годинама реновира, а по једној студији, за све радове потребно је око девет милиона евра. Свакодневно се обилази ова светиња, коју чувају косовски полицајци.

Срби из повратничког села Новаке, недалеко од Призрена, традиционално овде дочекују Божић, а конак манастира је једини српски православни објекат где Срби у околини Призрена и верници који долазе могу да одседну и преспавају.

У конаку који је обновљен средствима Владе Републике Србије чува се више од сто лежајева, због чега је манастир на мапи Туристичке организације Србије. Овде дочекују и своје „редовне госте” – мечку и два мечета, који се са Шаре повремено спуштају.

Журећи од кише, поред нас протрча отац Николај (Божић), доскорашњи искушеник Светих архангела. Како чусмо, ново име је добио по Светом Николају Мириклијском, по којем је и владика Николај Жички добио име.

Киша није престајала, ту у кањону Бистрице, у задужбини цара Душана Силног, у Метохији, где се вековима сабира српско „стадо” и где га непријатељи вековима не остављају да са братством тихује. Остало је записано да је 1615. до темеља порушен, а од манастирског камена саграђена је Синан-пашина џамија у Призрену.

Насловна фотографија фото Биљана Радомировић