Околности су се мењале, али је све време ова установа умела да очува чврст поглед на природу и суштинске интересе српске културе, на свет словенског заједништва, али и на европски и светски културни простор.

Сумирајући резултате двовековног рада Матице српске (1826–2026) могли бисмо, па и морали, да размотримо политичку димензију њеног друштвеног и културног деловања. То деловање не може ни на који начин да се непосредно означи као примарно политичко, али оно неоспорно садржи озбиљне политичке импликације.

Деловање Матице српске је превасходно културно и научно, а политичко је само у оној мери у којој политика одређује културу и науку као засебне сфере људског бића и друштвеног живота, те онолико колико култура и наука могу да утичу на здрав и уман начин мишљења, живљења и деловања у свету.

Стратешка димензија

Стога Матица као установа мора бити добар познавалац политике и политичких прилика, али не сме ни на који начин непосредно улазити у ту сферу дневнополитичког, нарочито не партијског ангажмана. Због таквих уверења која су у дугом временском периоду, у различитим политичким и државноправним околностима проверавана, у најстаријој српској културној установи је широко распрострањена, а најчешће строго подразумевана изрека да све своје партијске, политичке и идеолошке капуте треба оставити на самом улазу у Матицу српску: у ову установу треба ући чисте свести и савести усмерене ка изградњи заједничког културног, научног и духовног добра које унапређује читав наш индивидуални, друштвени и национални живот.

Матица српска је по својој природи место стратешког промишљања српске културе и науке, те успостављања оквира за реалну културну политику и успостављања тактике меке моћи у тој сфери друштвеног деловања. Њени стратешки циљеви примарно су постављени у сфери различитих облика креативности, од језичке, књижевне и верске самосвести, преко уметничког, научног и философског стваралаштва, те уз адекватна филолошка, друштвена и хуманистичка знања, која спремно проучавају друштво, историју, фолклор, обичаје, економију, право, морал, душевност, менталитетске обрасце, природу, облике здравога живота и општу антрополошку проблематику. Притом таква креативност стреми не само ка најопштијим увидима и сазнањима, него и ка колико национално, толико и интернационално одговорним облицима  понашања и друштвеног деловања. Овакви идеали понекад су умели у пракси да изгледају другачије од почетних, оснивачких идеја Матице српске (на пример, онда када се после Другог светског рата ушло у испитивање могућности југославистичке перспективе и стварања могућег српско-хрватског језичког и културолошког споразума заснованог на Новосадском договору о језику из 1954. године), али је Матица имала довољно снаге да у свом деловању испитује заснованост таквог стратешког става, да проверава реалне могућности његове изведбе, па да – не производећи потешкоће у реализацији оваквих стратешких замисли – сама предузме извесне мере заштите националних интереса онда када постане очигледно да се стратешка очекивања не могу реализовати (ове консеквенце је Матица српска почела веома благо да спроводи од краја шездесетих година, када је постало извесно да се партнерска установа, Матица хрватска, одлучила за политику лингвистичког национализма).

Благим и одмереним деловањем Матица српска је настојала да сама не производи додатне проблеме, али да штетне ефекте по српску културу покуша да ублажи разумним, добро промишљеним облицима деловања. На тај начин Матица српска је желела да што спремније сачека крупније културолошке и политичке ломове: они су се на српско-хрватској релацији дешавали од краја осамдесетих година, што је коначно водило и крвавом распаду заједничке државе деведесетих година. У таквим, наизглед успореним реакцијама Матица српска је настојала да се припреми како би у првим крупнијим политичким променама преиспитала своје ставове и заузела нову стратешку позицију која омогућује плодотворнији простор делатности у будућим временима. У тим променама културолошких парадигми суштински је важно да се непрестано чува и негује простор српских културних интереса и да се они обезбеђују на оптимални начин. Матици српској се можда може замерити да је превише споро изводила такве промене, али је она то ипак радила озбиљно и темељно, аргументовано и савесно, никада не производећи другима проблеме, али штитећи српски народ и његову културу. 

Прилагођавање историјским околностима

Овако сложеним задацима Матица и данас успешно приступа захваљујући својој способности да умно активира креативне потенцијале свеколиког свог чланства. Установа има преко 3.500 чланова, а од тога више од половине су водећи креативни умови  српске науке и уметности, културе и духовности: велики број су универзитетски професори и институтски истраживачи, често чланови различитих академија наука и уметности, компетентни научници и стручњаци у разноврсним дисциплинама. Ангажовањем свих ових потенцијала стичемо озбиљне гаранције за успешно проналажење најбољих, на консензусу заснованих решења у различитим, више или мање проблематичним политичким и културалним ситуацијама. Важно је радити на дуге стазе, имајући на уму стратешки постављене циљеве, а успутно морамо бити довољно вешти да се у извесној мери прилагодимо историјским и политичким околностима како бисмо умели да бранимо оне трајне, стратешке циљеве српске књижевности и уметности, науке и културе у најширем смислу. А о оваквом стратешком опредељењу Матице српске најбоље говори још једна изрека из њеног усменог наслеђа, а то је упозорење да у овој установи не вреди започињати ниједан озбиљнији посао који не би трајао бар педесет година. Зато Матица српска има свој „Летопис” који траје дуже од два века, објављује књиге на српском језику и ћириличком писму од 1826. године, негује праксу награђивања успелих књига још од 1839. године, има озбиљне научне часописе који трају дуже од седам деценија, имала је „Књиге за народ” као едицију која је трајала близу пет деценија, а и данас има своје установе као што су Библиотека и Галерија, које су своје постојање заметнуле врло брзо после оснивања Матице мајке. У српској култури, која је сва обележена прекидима континуитета,  оваква поставка једне установе је за свако поштовање, а уз то представља велико охрабрење у погледу општих могућности континуираног рада не само у српској култури, него и у српској политици.

Током два века свога трајања Матица српска је радила у веома различитим историјским, државноправним и културалним оквирима, почев од Аустријског, Хабзбуршког царства (1826–1918), преко Краљевине СХС/Југославије (1918–1941), потом и социјалистичке Југославије (1945–1991), па Савезне Републике Југославије/ Државне заједнице Србије и Црне Горе (1992–2006), те коначно до Републике Србије (од 2006. године). Околности су се мењале, али је све време Матица српска умела да очува чврст поглед на природу и суштинске интересе српске културе, на свет словенског заједништва, али и на европски и светски културни простор. У свим тим околностима она је с више или мање успеха радила у складу с циљевима стратегије српског културног развитка, а то је изводљиво једино и само уколико се унутар установе очувају јасни погледи на природу српског човека и друштва, те на српску културу у најопштијем смислу. А да би се тако успешно деловало, неопходно је да буде негован толерантни дијалог и заједнички рад свих људи с креативним капацитетима, без обзира на генерацијске, идеолошке, политичке и сваке друге разлике које природно постоје међу људима. Матица српска по својој природи мора бити отворени простор дијалога и успостављања консензуса унутар културне и националне заједнице. До сада је Матица српска увек, у већој или мањој мери, успевала такав простор да успостави, а једино су споља наметнуте околности чиниле да Матица буде угрожена и да се чак укидају елементарни услови за њену делатност. Ти прекиди у раду (1835–1836, 1848–1849, 1914–1918, 1941–1945. године) наметани су споља, а служе установи на част јер она никада није пристајала да ради у околностима угрожених стваралачких слобода и угроженог елементарног опстанка српског народа. И зато се у Матици српској добро зна да онај ко угрожава Матицу српску, тај се сасвим сигурно спрема да угрози и српски народ, ма где он био и постојао. Матица се не бави политиком, али уме добро и умно да разуме политичке поруке које јој се шаљу: то су поруке послате целом српском народу.

Проф. др Драган Станић Председник Матице српске (Политика)