Било их је додуше на скопској Аутокоманди у Цркви Светог Архангела Михаила, у редовној свакодневној служби у цркви Светих Констатина и Јелене у Скопљу, али чак и без иконе светитеља, па у цркви манстира Светог Никите у селу Горњане подно Скопске Црне Горе, уочи празника у цркви Светог Николе у Тетову, па у храму Светог Спаса у селу Мршевци...
Ваљано, важно и пожељно, сетити се да Светосавље није само тога дана 27. јануара, да је оно суштина рода нашега, и да без тог наратива и односа нас заправо и нема! Оно превазилази омче и оквире, задате наративе; али и благе наративе са задршком које провејавају и код клира и код званичника.
Ствари треба и о празнику именовати правим именом какво осликавање и да пружају. И да је ено више фресака Светога Саве у храмовима у Македонији него у садашњим оквирима Србије. И не само Светога Саве него и других владара што само потврђује целу мисао и мисију о потреби да се српски идентитет затре, или разводни, до нестанка... и занемере сви ти трагови, симболи, и култ уз изобиље тих фрескоживописа.
Простор данашње Северне Македоније дубоко је уткан у српску културну меморију. Од народне епике, преко средњовековних задужбина, до црквене уметности 17. и 18. века – овде су настала нека од кључних дела српске духовне и уметничке баштине. Манастири као што су Свети Никита, Свети Никола Болнички, Лесново, Андреаш, Псача, Матеич, Марков манастир, – и то нису само споменици прошлости, већ живи сведоци културног континуитета Светосавља. Зато је брига о овој баштини истовремено брига о сопственом културном наслеђу.
А треба поменути и подсетити да су и бројне школе подизане у Македонији нарочито у периоду након Великог рата посвећене управо Светоме Сави.
Кроз осветљавање таме векова, сагледиво је – син Сава утиче на свога земаљског оца и син постаје духовни отац своме родитељу. И велики жупан Стефан Немањић одлази трагом свога сина у туђину... и тишину... а заправо код куће. На Атос.
То се најбоље опажа у манастиру Псача између Куманова и Криве Паланке. Свети Сава наспрам свога оца Светог Симеона Мироточивог. Црква је изграђена 1354. године и њен ктитор био је српски севастократор Влатко и његов отац кнез Пасхач што се види на фресци на јужном зиду цркве.
Наслеђени хронични проблем Срба у Македонији, није проблем једне мањине,него идентитетска невоља народа који је градио ову државу кроз жртве и компромисе зарад братске добробити. Светитеља Саву, првог архиепископа српскога, славимо већ дуго, годинама сигурно, и као школску славу; заштитника школства. Само није ни то сврха и врхунац знања. Свети Сава је заштитник и нас данас. Зашто? Зато што је у своме времену покренуо и дао нам пример како се човек учи истини и животу. Иако се форме школства мењају. Зато је важно издићи се изнад баналности. Јер кад књижиш неке умишљене победе важно је истаћи – како си победио, и кога? А највише како се понашаш кад победиш. Чудно је да се након ловорика, сабијаш у кабинет и након деценија политиканства пакујеш празничне пакетиће за дечицу, и прокламујеш бригу које заправо нема. Попут наметнутог госта који о празнику наменски одлази се у школу на празновање, иако су показатељи и домети – поражавајући!
Али, ко то да види? И ко, да укаже госту из Београда, знаничнику из матице? Пиједестал измиче. Истину у очи, да се расчисти двориште. И да шок терапија кроз самосвест писанија дође до изражаја. Али, „менаџмент“ нешто не пије воду. Упорно се „предузеће“ води са понашањем некога кога би сте унајмили да реши све проблеме уместо вас.
У политици веле, нема наивности, то би требало боље да знају политичари. Иако се олако хватају за испразне речи. А заправо притајена неподношњива лакоћа незнања и празног хода, деценијама се нижу...
Милутин Станчић
Уводник, Слово број 69, јануар - фебруар 2026.
Насловна фотографија; Тетово, улаз на јужној страни - Саборни храм Светих Ћирила и Методија, фото Јасмина С. Ћирић
