- Када се говори о првим корацима ка урбанизацији Скопља, помиње се само једно име, Јосиф Михаиловић, најзначајнији градоначелник, који је граду дао урбани карактер. Његово величанствено образовање, почев од Бигорског манастира, преко Скопља, Солуна, Техничког факултета у Београду, усавршавања у Италији, специјализације у Ајови, даљег усавршавања у Паризу и Лондону, звучи фантастично. Али није све било тако ружичасто као што се на први поглед чини – превирања на Балкану нису га заобишла. Добровољно је учествовао у Првом балканском рату, а о свом учешћу у Кумановској бици написао је књигу. Учествовао је и у Првом светском рату, прошао је кроз искушења кроз Албанију заједно са војском и народом и стигао до острва Крф одакле га је влада послала у САД. Рат га брзо сазрева и са само 25 година зна шта је издаја, а шта храброст, борба за слободу, али се не стиди да призна да се плаши. Он сам признаје да је схватио да није предодређен да буде војник, и био је у праву, он је архитекта до сржи.
А оно што мислим да је веома важно за Скопље у првој половини 20. века су две ствари, посебно за град који се обликовао и почео да добија урбани карактер од турске касабе. Да је имао градоначелника архитекту и то не било каквог, изузетно образованог и мудрог, што га несумњиво чини великим визионаром. Јер само човек са таквим квалитетима може да се врати из белог света, тамо где би неко помислио да нема места за светски образованог архитекту и господина, да доведе свет, и то напредног. Али овај господин је имао визију и тачно је знао шта жели да уради и, што је веома важно, знао је како, изнела је своју уводну реч Сања Рађеновић Јовановић.

Она је додала да је године 1929, у својој 42. години, Михаиловић именован за председника Градског већа. И наравно, прва ствар која је неопходна за град је урбанистички план (исто важи и данас). Михаиловић је извршио аерофотографска и геодетска снимања града и израдио Генерални регулациони план Скопља. На овом плану је радио према идејном пројекту београдског архитекте Димитрија Лека, који се школовао у Цириху и Минхену. Након усвајања Генералног плана 1930. године, Михаиловић се посветио својој визији. Током свог мандата изградио је велики број зграда, укључујући зграде Црвеног крста и Јавне берзе рада (данас Зграда социјалног осигурања), зграде за које је био пројектант. Обе зграде су социјалног карактера. Јавна берза рада је зграда у складу са тадашњим Законом о заштити радника, намењена смештају и исхрани незапослених радника, који су ту остајали док нису пронашли посао. То такође показује његову друштвену одговорност и бригу о грађанима. Данас, више од 90 година касније, Скопље нема објекат са таквом наменом. Током његовог мандата (који је трајао само девет година) изграђене су четири основне школе и Женска гимназија. Данас су у Скопљу, у последњих 30 година, изграђене две.

Подсетила да је Студентски дом „Краљ Петар“, дечје одмаралиште Водно, Вакувска дирекција, Дом Савеза архитеката и инжењера, Дом Аграрне заједнице, Лекарска комора, Дом пријатеља Француске, Дом Кола српских сестара, дуванска индустрија „Вардар“ (данас зграда Монопола), фабрика конзерви, фабрика текстила, фабрика сапуна „Аеро“ - касније „Цветан Димов“, хигијенски завод, данас део Клиничког центра, две спортске хале, два армиранобетонска моста преко Вардара. И капиталне зграде: зграда Вардарске бановине, данас Парламент, Народна банка, Железничка станица (данас Музеј града Скопља), Привредна комора (данас „Метропол“), Завод за социјално осигурање радника (данас Градска болница), Институт за тропске болести, зграда „Ибни Пајко“, дом породице Дикиџијан (данас хотел „Јадран“), биоскоп „Уранија“ (данас „Култура“), култна железничка зграда, тргови „Краљ Петар“, „Ослобођење“, „Слобода“, закључила је Рађеновић Јовановић.

-Овај град је тридесетих прошлога века био са ниским кућама, тесним улицама, калдрмом...снажно оријенталног духа, а затим за само десетак година – град почиње драматично да мења своје лице, и не граде се само улице, него и водовод и канализација, гради се ново Скопље. Појављују се архитекти из различитих европских средина, а са њима и нове идеје. У само неколико минута пешачења, могу се видети различити архитектонски светови – од монументалног Официрског дома, и Народне банке, до модернистичког „Метропола“, Дома „Ибни Пајко“, Градске болнице и Железничке станице, истакла је између осталог Ива Димовска Рајчиноски. Она је говорила и о Михаиловићу као архитекти.

-Човек који је водио модернизацију Скопља био је и један од архитеката који су директно стварали његов нови имиџ. Стога, након виђења зграда које су изграђене током његовог мандата, вреди истаћи оне иза којих стоји његов лични потпис. Овде више не говоримо о Михајловићевој визији као градоначелника, већ о архитектури Јосифа Михајловића као аутора.

1938/ КУЋА ЈОСИФА МИХАЈЛОВИЋА
Палата је изграђена по његовом пројекту. Занимљиво је да је своју кућу користио као резиденцију за пријем градоначелника јер је простор био погодан за ту намену. У њој је инсталиран први систем парног грејања у граду. Изградили су је познати Михајловићеви мајстори тог времена, одакле и он потиче, Михајловићевим чекићаним каменом.

У свом излагању Милош Стојковић је подсетио да је Јосиф рођен априла 1887. у селу Тресонце у западном делу данашње Северне Македоније. Потиче из познатих градитеља, резбара и уметника Мијаци - Реканци, из породице Јуруковци. Једно је од петоро деце свог оца Михаила, такође познатог мајстора и зоографа, и мајке Христине, унуке чувеног Ђурчина Кокалеа из Лазаропоља.

Прво образовање стекао је у Бигорском манастиру, а основну школу завршио је у селу Кучевиште код Скопља. По препоруци свог учитеља, Доксима Михајловића (пореклом из Галичника), Јосиф је добио стипендију од српске државе, што му је омогућило да настави школовање у гимназији у Скопљу и Солуну, коју је завршио 1906. године. Школовање је наставио као државни стипендиста на Техничком факултету у Београду - смер архитектура, студије које је завршио са највишим оценама. Добио је прилику да настави своје стручно усавршавање у Италији, Риму 1910. године, где се специјализовао за романску класичну уметност и ренесансну архитектуру. Већ 1911. године вратио се у Београд и био део пројектантског тима за пројекте палата српске краљевске академије и општине града Београда. На почетку Првог балканског рата 1912. године, добровољно се придружио чети војводе Доксима и учествовао у чувеној Кумановској бици, у којој је рањен у главу 25. октобра код Младог Нагоричана. Ратове 1914. и 1915. године провео је у инжењерском одељењу Врховне команде (Генералштаба). Јодиф је прешао албанске планине, зими 1915/16. године и стигао на острво Крф.

Одатле је, на захтев српске владе, послат, заједно са неколико других образованих стручњака, у Сједињене Америчке Државе да помогне ратним напорима српске војске на Солунском фронту. Након завршетка рата, остао је у Сједињеним Државама на даљој специјализацији и у Ајови је стекао научно звање инжењера-архитекте. Године 1920. вратио се у Београд, где је радио у компанији „Феникс“ на пројектовању пруге Ужице - Вардиште, а 1924. учествовао је у пројектовању железничких мостова код Велеса. Године 1926. први пут је отишао у Енглеску, а затим у Париз, где је додатно усавршио своје знање и усвојио модерне, урбане тенденције - зелене градове, које ће касније применити у Скопљу. Његова стручност била је најбоља препорука за великог жупана Скопског краја, Јована Наумовића, па је 1929. предложио краљу Александру, Јосифу Михаиловићу, да га именује за председника Градске општине Скопље. И као једног од најобразованијих архитеката, да омогући Скопљу да постане модеран, европски град. 27. јануара 1929. званично је почео његов мандат, истакао је између осталог Стојковић

М.С.

Фото: Кристијан Ђеорђиевски