Први чин аустроугарске политике продора на Балкан представљала је анексија Босне и Херцеговине (октобра 1908). Она је проузроковала оштар спор са званичним Београдом, али и Петроградом. Учешће Хабзбуршке монархије и Руске Империје увукло је обе групације великих сила у дипломатски сукоб. Криза је трајала скоро пола године, до краја марта 1909. године и завршена је повлачењем Русије и Србије, те формалним признањем анексије.
Ток ствари изазван „губитком Босне” усмерио је српске националне напоре ка југу. Као што је држао тадашњи министар иностраних дела Милован Миловановић, без „задовољења” у македонском питању није могло „бити уистину живота Србији”. Формирање Балканског савеза (са Бугарском, Грчком и Црном Гором) омогућило је брзу победу над Османским царством у Првом балканском рату (1912–1913). Успеси српске војске представљали су прст у око Аустроугарској. Посебно је сметао њен продор на јадранску обалу. Уз аустроугарску подршку проглашено је стварање албанске државе, а из Беча је упућен ултиматум за повлачење српских трупа са територија нове творевине. Србија је, под притиском, попустила. Тиме је постала још више усмерена ка Македонији, где су се њене претензије судариле са бугарским. Разбијање коалиције балканских држава у међусавезничком рату (1913) против Бугарске, коме су се придружиле Румунија и Турска, одговарало је Аустроугарској. Али само делимично. Из Другог балканског рата Србија је изашла као победник и уз остале учеснице сукоба, осим Османског царства, у Букурешту је августа 1913. диктирала услове мира.
Нови повод за коначно „решавање” проблема са јужним суседом, Аустроугарска је добила крајем септембра исте године, тј. сама га је изазвала. Оружје, муниција, новац и инструктори који су одлукама њеног војног врха долазили у Албанију подстакли су оружани упад албанских чета на Краљевину Србију, коме се придружило локално муслиманско становништво. У силовитом одговору, српска војска победила је устанике и почетком октобра поново заузела стратегијске тачке у Албанији. То је послужило као повод за други аустроугарски ултиматум Србији – захтев да се повуче са простора албанске државе. Поново, без довољног међународног интересовања држава да стану на њену страну, одлучност Двојне монархије, подржане од стране Немачке и Италије, приморала је српску владу да се повуче.
У оба случаја прихватања ултиматума, Србија је превасходно пратила савете Русије. Али управо на прелазу из 1913. на 1914. настао је прелом у држању моћне словенске царевине. Нова сазнања о догађајима пред избијање Првог светског рата показују да је Србија почетком 1914. добила обећање Русије да неће дозволити угрожавање њене независности. Упозорење руске дипломатије вероватно је стигло до Беча, али ће догађаји показати да није озбиљно узето у обзир. Такво држање Русије олакшало је владајућим главама у Београду мучну перспективу окружености непријатељском Аустроугарском и Бугарском, нестабилном Албанијом, колебљивом Румунијом, те само маленом Црном Гором и проблематичном Грчком као савезницима. То није, међутим, помутило њихову памет. Тешка финансијска позиција државе исцрпљене балканским ратовима, сукоб цивилних и војних власти у земљи, потреба инкорпорације нових крајева, партијска разједињеност и нестабилна влада, само су неке од брига које су мориле Србију у краткотрајном периоду мира. На све то, српска војска није била спремна за нови сукоб. Њој је за пуку попуну јединица недостајало 150.000 комада пушака.
Због тога постаје потпуно јасно зашто Видовдански атентат није могла да организује Србија. Неодговорни појединци повезани са војнообавештајном службом, блиски Црној руци и Народној одбрани, који су дали оружје младобосанцима и дозволили његов пренос преко Дрине, нису имали званичну дозволу за то. Српска влада је покушала да спречи ток ствари, али већ касно. Није помогло ни дипломатско упозорење у Бечу.
Догађаји у Сарајеву, 28. јуна 1914. године, представљали су игру (не)срећних околности. Након неуспешног покушаја Недељка Чабриновића да усмрти престолонаследника Франца Фердинанда бомбом, атентатори су принудно променили позиције. Пуком случајношћу аутомобил аустроугарског наследника престола, који се упутио да посети рањеног ађутанта у болници, нашао се тик испред Гаврила Принципа. Пуцњи из његовог пиштоља, показало се, изазвали су много веће последице него што су младобосанци могли да претпоставе.
Видовдански атентат представљао је савршен повод за Аустроугарску да пред Србију постави неприхватљиве услове у њеном трећем ултиматуму по реду, 23. јула 1914. године. У Бечу су рачунали на изолован сукоб са Србијом, а нису се бојали ни рата већих размера, будући да су имали подршку Немачке за агресивне кораке. На другој страни, Русија је упркос претходним обећањима слала мирољубиве савете у Београд – да се попусти до крајњих граница. У том смислу, одговор Србије на ултиматум био је позитиван. Влада у Београду прихватила је готово све услове, осим два, за која је тражила додатна разјашњења или арбитражу. То није било довољно – Аустроугарска је 28. јула напала Србију.
Др Мирослав Радивојевић, Др Зоран Бајин - Политика
