А управо је његов заборав и „забран“ иронијом историјских дешавања и започео баш у старом српском престоном граду на Вардару, коме је Јосиф посветио готово свој целокупни живот, знање и енергију да му поврати стари сјај, углед и лепоту „Душановог царског Скопља“, како се тада са поносом међу Србима називао.
Изложбом посвећеном Јосифу Михаиловићу 15. новембра 2019. г. у Музеју града Скопља, као и ранијим текстовима, Српски културно-информативни центар СПОНА је започео борбу за исправљање ове велике неправде према непревазиђеном планеру и визионару испред свог времена у прошлости, али и прерано отргнутог од колективне свести у садашњости.
Ко је био Јосиф Михаиловић?
Рођен је у мијачком селу Тресонче/Тресанче 15. априла 1887. године у тадашњем Османском царству (у западном делу данашње Северна Македонија). Јосиф и његови преци по мушкој линији припадали су мијачком роду Јуруковаца. Као и сви Мијаци за Крсну Славу прослављали су Светог Николу, Мирликијског чудотворца. Његов отац, Михаило, „Мијалче“ Ђорђевић, био је чувени протомајстора, градитељ и обновитељ цркава широм Старе Србије и Маћедоније, Јужног Поморавља (Сјенице, Пријепоља, Косовске Митровице, Ниша, Куманова, Грачанице, Дечана, Скопља, Скопске Црне Горе) друге половине 19. и почетка 20. века. Јосифов деда по оцу звао се Ђорђе Вучковић, такође зидар и градитељ. Мајка му је била Христина Ђорђевић, родом из суседног мијачког села Лазаропоља. Била је унука чувеног главара Лазаропоља (центра Мијака) – Ђурчина Кокала (1775-1863), оснивача прве мануфактуре и задружне производње мијачког сира (1801), писца прва аутобиографије „Наказаније“ (1817) на простору садашње Северне Македоније, те задужбинар цркве Светог Ђорђа у Лазаропољу (1832-1841).
Више је него јасно да је од мајке наследио организационе способности, а од оца градитељски и архитектонски дар, управо оне врлине које се у пуној мери испољио током свог мандата за градоначелника Скопља, назаслужнијег за трансформацију Скопља из оријенталног, турског града у модеран, европски град.
Своја прва слова научио је у Бигорском манастиру „Св. Јована“ кд Дебра, ремек делу мијачких мајстора. Када му је било шест година његов отац се сели са породицом из Тресонча у Скопље, а Јосиф наставља школовање у српској школи у с. Кучевишту на Скопској Црној Гори у коме је и његов отац обнављао старе српске задужбине из 14. века. Ниже разреде гимназије завршава у српској мушкој гимназији у Скопљу, а више са успехом окончава 1906. г. у солунској српској гимназији „Дом науке“. О трошку његове породице уписује архитектонски смер Техничког факултета, на тек основаном Београдском универзитету. Његов боравак у престоном српском Београду, тада символу слободе свих неослобођених Срба, оставио је додатни утисак на младог Јосифа, тада укљученог у рад родољубивих друштава „Клуб омладине Старе Србије и Македоније“, „Српска браћа“, „Народна одбрана“, „Српска револуционарна организација“. Студије са успехом завршава 1910. године, након чега одлази на студијско путовање по Италији о свом трошку. Његову надареност примећује и његов професор Андра Стевановић, који га укључује у тим пројектаната будуће палате СКА, у којој се и данас налазимо и имамо част под њеним сводовима поменути Јосифа Михаиловића. И збијањем Балканских ратова, у јесен 1912. године, за ослобођење неослобођене српске и друге хришћанске браће под исламским шеријатом и феудалним јармом, пријављује се као добровољац у чету војводе Доксима Михаиловића, учитеља, земљака Мијака. Његова чета део је чувеног одреда Војводе Вука у најистуренијем делу фронта првог дана Кумановске битке у којој бива тешко рањен у главу артиљерисјким шрапнелом.
Као један од скопљанских „1300 каплара“ од 1914. године прикључује се Инжењеријском одсеку Врховне команде. Приликом повлачења 1915. Године код Призрена последњи пут се среће са оцем. По опоравку на Крфу, бива послат од српске Владе у САД да ради на прикупљању добровољаца, новца и политичке подршке за ослобођење и уједињење Срба и других јужних Словена Балкана. У САД има статус неформалног конзула у Чикагу, постаје близак са Михаилом Пупином, Николајем Велимировићем, Томашом Масариком али и идејама амерчког републиканског политичког система, уређења јавне управе и државе. У Америци остаје о свом трошку и након завршетка рата, све до 1920. године. Те године и јавно даје подршку за оснивање Југословенске републиакнске странке. Повратак у сада новоформирану краљевину Срба, Хрвата и Словенаца користи за даља усавршавања у Паризу и Лондону, у коме докторира студије урбанизације великих градова 1928. године. Пројектује, гради и неуморно предлаже како се и наши градови могу развијати по угледу на модерне токове урбанизма и архитектуре англомерација.
Краљ Александар I Карађорђевић, његов ратни друг и командант, незадовољан стагнацијом Скопља, старом престоницом Српства, поставља га за градоначелника Скопља 29. јануара 1929. године. Његов отворени републиканизам није му сметао, напротив, два ратна друга су имала исти циљ, препород Скопља и читаве тадашње Јужне Србије, тек изашле из петовековног мрака. Одмах сређује чиновнички апарат, нагризао у корупцију, странчарења, непотизам и немар. Формира „професионалну управу“, како је сам истицао. Сређује финансије, оснива „Скопски гласник“, прво јавно гласило Општине града Скопља, дајући свима на увид рад и планове општинске управе. Оснива Градску штедионицу, Градску кланицу са хладним коморама, прву индустријску зону са 15 модерних фабрика, регулише главни трг Краља Петра I на прилазу Душановом мосту. Оснива градску награду „13. октобар“ у част дана ослобођења града 1912. године. О свом трошку је био покровитељ Светосавских школских свечаности. За рекордних шест недеља организује припрему и лично уцртава линије Првог генералног плана Скопља (1930), са пописом, израдом катастра и аерофотоснимањем и који на свечаном пријему на двору 1930. године доставља Краљу Александру I, свом непоколебљивом заштитнику. Њихова комуникација била је директна и искрена. Бесплатно пројектује палате Црвеног крста, Берзе рада са коначиштем, припрема изградњу треће највеће хидроцентарле у Европи „Св. Андреја“ у велелепној клисури реке Треске, поплочава улице, помаже уметничко друштво „Јефимија“, „Коло српских сестара“, „Скопско научно друштво“, Филозофски факултет који брани од гашења 1933. године, на терет града преузима финансирање „Народног универзитета“ у Скопљу. Изграђује Градски водовод са изворском каптажом „Рашче“ (1936), уводи градску водоводну и канализациону мрежу, за шта набавља цеви чак из Шефилда у Енглеској, изграђује 116 поплочаних нових улица дужине 280 км, камоном из градском каменолома. Нове модерне школе „Цар Душан“, „Његош“, нове зграде мушке гимназије „Ћирило и Методије“ и женске „Краљица Марија“ представљају само део ренесансне промене града и улагања у важност обазовања будућих нараштаја града, носилаца развоја.
Због жеље да и други градови у Краљевини крену стопама Скопља и његовог развоја, на седницама „Савеза градова“ апелује на неопходност израде регулационих планских докумената и електрификације, као одлике модерног доба. Управо је овај његов став био и разлог зашто је смењен са места градоначелника марта 1936. године, након општих избора у земљи, када је засметао Милану Стојадиновићу у вези контроле будуће хидроцентрале. Смена га је затекла на брачном пропутовању са супругом Вукосавом Смиљанић, са којом се венчао месец дана раније у Беогарду, у храму Светога Саве на Врачару, чији је био и донатор. У Скопљу је у свом новом дому отворио архитектонски биро у коме је неуморно радио. Његов дом, изграђен 1938. године, у синкретизму мијачке народне архитектуре и господских енглеских вила, од 2010. године постао је Амбасада Албаније. Након смене Милана Стојадиновића, фебруара 1940. се поново враћа на место скопљанског градоначелника.
У времену уочи рата, када није имао беспоговорну подршку као у доба краља Александра, Јосиф је доживео да види плодове свог рада, нову Железничку станицу, палату Краљевске банске управе Вардарске бановине, нова склоништа за грађане, али и разочарење у неповерење према локалном живљу, вредном, оданом и спремном на сваку жртву за слободом, о чему је у јавним излагањима и турнејама Јужносрбијанаца широм Краљевине јавно апеловао. Предосећао је бродолом идеја и резултата чији је и сам градитељ био.
Услед компликација са упалом слепог црева, Јосиф Михаиловић умире 11. марта 1941. године у 20:15 у санаторијуму „Балкан“ др Ставридиса. По граду се шушкало да је можда отрован због свог доследног англиканизма и противљења приближавања Хитлеровој Немачкој и другим ревизионистичким силама, како у земљи, тако и у спољној политици. Преко 10.000 Скопљанаца је изашло да га испрати на вечни помен, у процесији која је трајала преко 5 сати. Град Скопље је тадашњу „Јустинијанову улицу“, која је ишла око Душановог града и поред његовог дома преименовала у „Председника Јосифа Михаиловића“, али 6. Априлска катастрофа српске државне и слободарске идеје ослобођења и уједињења, као незаустављиви цунами однела је и сећање на неумрлог дивјунака, архитекту Јосифа Михаиловића. Није дочекао да поред своје ћерке Мирјане, види рођење и свог другог детета, Светлане, која је пред крај рата трагично преминула. Његове посмртне остатке је 1946. године супруга Вукосава „Вука“, пренела у породичну гробницу Смиљанића у Београду, због опасности да његов гроб буде уништен од стране нових македонских комунистичких власти у Скопљу, које су на Јосифа гледали идентично као и претходнци који су му узурпирали приватни дом: нацистичка војска Вермахта и Бугарска фашистичка војска.
И даље, дубоко заклоњена у сенци „старе чаршије“ и бројних споменика насталих у процесу преображаја архитектонског лика главног града Северне Македоније, једна тесна улица / сокак, у близини његове некадашње палате данас носи име најугледнијег предратног градоначелника Скопља и његовог највећег неимара - Јосифа Михаиловића.
То је још један доказ како је овај угледни предратни инжењер и архитекта – и свакако једна од најзаслужнијих личности за претварање негдашњег оријенталног Скопља у урбанизован и модеран европки град у складу са временом – данас готово потпуно заборављен. Неком (не)намерном ироничном идејом по њему је именована улица наслоњена уз Народни Музеј Северне Македоније, управо у делу града који сведочи о временима Скопља као касабе из периода отоманске владавине, против које је и сам Јосиф ратовао и пролевао своју крв.
„УСКОРО ДОЛАЗИМО!“ Овај поклич Јосифа Михаиловића, тада добровољца у четничком одреду Доксима Михаиловића остаће до све до данас породични мото њега и његових наследника. Дело Јосифа Михаиловића никада није ни одлазило из њему драгог Скопља, које је лако присвајано и бестијално преписивано другима, онима који су му хтели затрети и гроб, а све због чињенице да је био декларисани Србин, посведочени добровољац – четник и краљев војник у елитном Скопљнском батаљону „1300 каплара“, визионар догађаја које није дочекао, али на које је неуморно упозоравао. Његова забрана помена и давања почасти, из чега проистиче и заборав који данас влада, јесте најбоља паралела и персонификација кроз Јосифов пример о стању и односу према свему српском, неуклопљивом у наратив давно подељених добрих и лоших улога. Превелики је неимарски печат Јосифов да би га ико икада могао у потпуности срушити. Као и српске трагове и великане на тлу савреме Републике Северне Македоније.
Зидамо и даље!
Милош Стојковић, на Округлом столу у САНУ - Живот Срба у Северној Македонији: историјат,изазови и перспективе
