Да би смо могли да предузмемо исправне кораке, треба  да видимо где стојимо. Треба да познајемо своју прошлост, треба да спознајемо институције кроз које се могу сачувати језик и култура, треба да имамо истински увид и у проблеме, јер се без перципирања проблема не могу се видети ни решења. Треба да знамо где смо. Ја искрено верујем да ће овај наш скуп томе допринети. 

Многи од нас нису свесни сазнања, шта представља нама припадницима српског народа из региона, – Србија? Је ли она – Отаџбина, и смемо ли је тако назвати, матицом ословити?

Колико морамо да водимо рачуна да будемо лексички коректни, а идентитетски убедљиви и тачни, осећајни и искрени. Живот је, свесни смо, пун несавршености, и нескладности, услед погрешно постављених норми, може значити губитак поверења у вредносни систем. С тога нам је Кочић и близак и далек, а сам збори: Будите неустрашиви као Богови, а презрени и гладни као пси, ако Истину, Слободу и Отаџбину љубите.

Иако бивамо одбачени, неуклопљени у систем који заправо не разумемо, ми неразумљиви и никако уклопљени као Срби, Србијанци, Србомани или аутохтнони Срби; постојимо само у оквиру оних граница које су исцртане Републици Србији у Јајцу.

Иако је ми спознајемо упознајемно и огледамо много дубље и све њене горе и планине и реке, заливамо је поред наших суза и уским знањем, али и крвљу и гладом, чежњом за њом.

Српски културно информативни центар у Северној Македонији формиран децембра 2005. континуирано и свеобухватно веома значајним траговима утискује резултате плодног деловања у области културе и информисања, преко сајта и гласила Слово. У логистици образовног процеса, до наменских радионица, изложби, предавања, књижевних презентација, уз богату понуду библиотечког фонда. СПОНА је у 2006, прва у Македонији покренула портал www.srbi.org.mk на српском језику, који је од тада до данас, без прекида ажуран и са богатом информативном понудом”. У међувремену покренут је и подкаст СПОНА.

СПОНА је у 2007. почела да издаје „први и једини гласник Слово на српском језику са подлистком Словце за најмлађе читаоце. У гласнику су записи о животу и свакодневници Срба у Македонији и шире, у региону, матици Србији, српској традицији, предању, духовности, културној и споменичкој баштини… Региструју се и делатности на прикупљању средстава и дарова на хуманитарним скуповима у Скопљу, Куманову, Тетову, уз помоћ донатора и пријатеља Центра. Значајан је и деценијски опус партнерског деловања са Хуманитарном организацијом Срби за Србе на подручју Северне Македоније.

Такође у центру је покренута едиција сопствених издања: Сто година Филозофског факултета у Скопљу, Сећања Анђелка Крстића, Монографија Споне, Књига резимеа са Научног скупа Свети краљ Милутин и доба Палеолога. Едиција Вардарски цветови у издању Сцеро принта из Ниша… „Наставља се континуитет одржавања књижевних сусрета, промоција, разговора. Подвизи у склопу успостављене сарадње са Матицом српском потписан је меморандум о даљем заједничком деловању. У склопу тога формиран је Вардарско моравски одбор. СПОНА, сав тај рад, прегалаштво, истрајност и хуманитарни ангажман препознат је и видљив широм Северне Македоније, али и знатно шире…

Ово удружење формирано је у циљу очувања, неговања и развијања српске културе, језика, духовних вредности и националног идентитета Срба који живе на просторима данашње Републике Северне Македоније.

Уједно, иако негује традиционалне вредности, Спона је постојано у корак и са актуелним временом, па осим што на својим профилима на друштвеним мрежама редовно објављује информације о својим случувањима и догађајима, на свом Јутјуб каналу има значајне садржаје, као што је подкаст у сопственој продукцији.

Који су наши атрибути, полуге, дела која нас чине оно што јесмо, и јесмо ли ми народ, или заједница, мањина, скупина занесењака, која вековима одолева, лута, која је стварала непрекидни низ са државом које нема, нити је та заједница део оствареног заноса, у етосу светосавља, мислима слободним  моралом часним - ,Србином се звати.

Одани вечито, прогнани и окаљани, жигосани, несхваћени, под туђином навикнути, Знамо, а не знамо оквире историјске.

С тога је веома важно и корисно овде напоменути и искоритити налсов књиге Ив Жуена и Пјера Франсоа „Скопље, па то је далеко“!

Шта је од нас остало. Или су само остаци ових славних светиња, манастира једина сламка спаса и оставштина за КОЈУ се хвтамо и о којој зборимо. Још увек. Док их има.

То нам је и траг, и тас.  И простор за продирање.

Знано нам не можемо Прошлост вратити. Али нас она обавезује, и бива суштина нашег деловања, наших спознаја, и крије тајну на овом тлу. И што више налазимо спомен обележја крајпуташа, закорављених гробова, и скривених поткопаних темеља светиња с фресакама богате српске баштине на територији данашње Вардарске Македоније или државе – Северне Македоније толико нам; да апсурд буде већи, постаје суштински важно Србином се звати; а опет, ми још више удаљени од Србије као републике.

Ван оквира постављених међа и граница.

А, знано нам; претешко је, превелико, препространо и пребогато српско наслеђе које превазилази авнојске границе Србије; жаљењем констатујем, данашња Србија не може понети нити бреме нити сазнање, нити просечан Србин то прихвати, узнати.

Исписане и распростањене на све стране повеље, стихови, фреске наше властеле, иконостаси са дубоким порукама, дуборези у низу, мајсторски печати Тајфи... уграђени у темељима ове балканске државе. Неизбрисива дела потписом наших гора лист. Пуна је данашња Вардарска Македонија тих и таквих српских трагова. Са појашњењима и рашчитавањима Немањићког печата. Подваја нам се то духовно станиште, и стању ових задужбина, и фрескоживописи у њима. Као и сви трагови који поруку исписују.

Понестају појашњења сурових показатеља, и датих нам околности, како уверити српску интелектуалну елиту, слој да препозна значај обавезе да се евидентира стање српског становишта на овом јужном краку наше богате баштине. Да се публикује, дела, ради и забележи. Или ће и даље интелектуална елита набрајати Сен Андреју и Хиландар, без слова о нашим међама...Уоквири, стање сагледа, светиње сачувају, брига поведе. Спасити од заборава. С тога је веома важно да се и са овог места, овде у овој години 2026, новембра месеца, каже и укаже велика захвалност Библиотеци града Београда што је отворила врата за прожимање наших научних достигнућа, сагледавња српског културног простора, приказујући праву слику о Србима у Македонији, траговима, научним показатељима, истраживањима цењене струке.

СПОНА негује српски културни идентитет - потпуно чист, јасан и ненатруњен ни идеологијом, ни политиком, ни југословенством, ни било чим пратећим. Хвала вам што препознајете ту чистоту и хвала вам на отварању могућности да се покажено и искажемо да постојимо и радимо. Схватамо да су некад мале разлике опасније него оне велике са стрепњом да се у тим малим разликама не утопимо. Ми се никада нећемо претапати у нешто друго и те мале разлике нас не повлаче у вртлоге који вребају.

Свакако, нису се силни објакти из доба „српске окупације“ између Два светска рата сами од себе се изградили. У томе говори и изложба коју ћете моћи ускоро да видите, сагледате ту врсту тајни, и богатства, апсурдности у низу.

Упркос непобитним чињеницама и доказима о постојању огромног драгоценог културно-историјско наслеђа Срба на овим просторима, али и сурово звучи и истовремено великог незнања. И у матици, а тек у српском делу народа у Северној Македонији под снажним ударима између осталог и асимилације која траје, тешко је и прецизно појаснити шта и како људи осећају и подразумевају под основама свог идентитета. 

Стратегија дефинише српско културно језгро и српски културни простор који не подразумева само територију Србије, већ и простор на коме је српски народ током историје оставио трагове.

Шта је српски културни простор и шта нас спречава да идеју о њему афирмишемо и активирамо кроз адекватну културну политику?

Иако је и раније била уочавана илузивност заснивања и разумевања културне политике и јавних политика уопште као независних и аутономних у односу на идеолошке доминанте и носиоце политичке и друштвене моћи, криза глобалног поретка снага и самим тим доминантне глобалне не само идеолошке, него и транс-идеолошке и цивилизацијске парадигме, чини све неодрживијим веровање у универзализовано и нормализовано схватање културне политике. Културне политика и јавни интерес ком је посвећена, као ни међународни документи и институције на чијем ауторитету се гради њен садашњи вид, никако не могу бити схваћени као неупитни, саморазумљиви и независни од актуелних облика доминације и контроле и комплекса идеја на којима они почивају.

Културна политика, пошто никако не може бити независна од вредности културе, као ни од државног и инстутуционалног система унутар којих делује, свакако не може бити равнодушпна према питању вредности. Вредностима се при томе не може приступити доминантно квантитативним методама, нити се оне могу поимати као неупитне и универзалне категорије, који важе за све људе у свим временима.

Милутин Станчић - на Научном скупу Чувари памћења у Библиотеци града Београда, новембра 2026.