Увод у дебату дао је Дејан Трајкоски, првобитни творац и директор фестивала, који је цитирао део говора писца Миљенка Јерговића пре две и по недеље на једном фестивалу у Словенији:

– „Судећи по томе што смо живи, ми смо потомци убица, а не њихове жртве. Хвала вам што сте ме довели на ово место и нећете ме убити као што сам ја убио вас." Ове речи о смрти, убијању и опроштају не говори аутор трећег света, већ аутор који живи у држави чланици ЕУ и прима награду у другој држави чланици ЕУ. У ове две реченице генијалног говора крије се највећа тајна испричана кроз поетску, метафоричку форму. Ако се рашчлане, они су тотално антиничеански, јер се Ниче борио за одбацивање афекта кривице, а овде имамо тоталну супротност када је аутор признао кривицу коју можда није починио? Зашто?! Да ли је то његова ганди-теолошка порука да у овом тренутку сви треба да изађемо на радикалан начин као вид отпора свему што се дешавало у прошлости и на овим просторима, а дешава се и данас – рекао је Трајкоски.

Његове речи је пратио модератор Владимир Јанковски, и сам награђивани писац који је конципирао тему округлог стола. Предност је дао лауреату Пишталу, цитирајући га: „Књиге су место смисла и истине“. Смисао греје, истина оживљава...“ На питање да ли је чин писања у суштини радикалан и револуционаран чин неслагања са светом, Пиштало је одлучан да је у почетку та улога незадовољства кључна.

– Кад си млад, сви те нервирају. Као у песми Не волим понедељак. То незадовољство и нелагодност ми је веома познато. У комунизму су увек говорили о једном појму – анархосиндикализам. Нисам их разумео, шта говорите људи? Хајде да поверујемо у оно о чему причамо и почнемо да разумемо ствари. Поезија је доказ колико речи могу бити истините. Језик може бити стваран. Најважније је користити праве речи које ствари оживе – каже Пиштало.

Јанковски је направио поређење жанрова утопије и дистопије, први да би створио алтернативни свет, други као модел кроз који аутори често покушавају да разоткрију тоталитарна друштва. Дежуловић је наставио рекавши да је утопија била романтични жанр прошлог века.
- Комунизам је дивна утопија. Немогуће је да људско биће зна да дели. Жанр 21. века је дистопија, чак и као фантазија. Пре много година, када смо замишљали како ће бити после 2000. године, замишљали смо то баш као данас, свет са милион камера које вас стално снимају. Уверени смо да волимо ову дистопију. Кина је створила такав свет за милионе људи. Трамп је сам по себи дистопија. Да смо замишљали интернет пре 150 година, згрозили бисмо се од саме помисли, данас то прихватамо као нормално. Оно што ми као писци можемо да урадимо јесте да освестимо људе да живимо у дистопији – рекао је Дежуловић, цитирајући Олдоса Хакслија: „Не плашим се друштва у коме су књиге забрањене, већ друштва у коме нико не жели да чита.

На њега се надовезао Шапоња који верује да постоји друга алтернатива. Писци пишу из отпора свету. Живе у свету стереотипа, али не припадају њиховој души.
- За писца је важно да у простору језика може да говори о својој души. То је мој став и вероватно зато успевам да игноришем овај свет. То није један свет. Ја бирам да живим у другом свету. Наравно да има цену - цену свакодневног живота коју морате да платите. Али ми имамо љубав, то је 10 посто нас који живимо на овом свету. Наш проблем је што смо ограничени на 5 чула и не опажамо стварност. Борис говори о дистопији и то је систем, баналан, то је баналност која боли. Писац је ту да се извуче из тога ако може. Одатле ћемо изаћи у стварност и бићемо кажњени. Али шта да радимо?! Живимо за тај тренутак - каже Шапоња.

Отпор је кључан за рад Мајка Даунија и на филму и у књижевности. Две уметности су веома различите, јер је филм индустрија, фабрика, „стрејт” посао у коме се зарађује. Са књижевношћу је другачије, а то се посебно осећа кроз публику. Али и филм и књижевност имају моћ да запале искру, да покрену покрет. - А прављење графита је облик отпора. То је увек отпор и увек иницира промене, без обзира да ли је у питању појединац или група - каже Дауни. Као пример навео је филм пољске редитељке Агњешке Холанд „Зелена граница” који је утицао на политичка дешавања у Пољској. – Месец дана пре избора у Пољској људи су ишли да гледају радикалан филм који је имао мали, али значајан утицај на исход избора. Има смисла у овом ангажману, у питању је солидарност и лични допринос политичким променама. Глобални капитализам је створио неодржив систем, нездрав за људе. Морамо веровати да смо ми носиоци промена. Није ме брига да ли је то истина, желим да верујем - каже Дауни. Мајда Корен пише за децу и адолесценте. Она сматра да је младима веома важно да читају. Дечје књиге нису само неколико реченица и слика. Важно је шта је између редова. - Деца треба да размишљају о ономе што читају, а не само да читају - каже она. Звездан Георгиевски, писац, колумниста и политички коментатор, почео је да пише пре неколико година. На питање где лоцира јаз између колумнистичке и прозне поетике, каже: – Новинарство је занат који се односи на овде и сада и треба да промени свет. Књижевност треба да буде нешто што ће трајати дуже – каже он. Током читаве дебате, Дауни наглашава да се плаши за будућност отпора као форме. Средња класа у друштвима више не постоји, а млади са потенцијалом имају родитеље који не могу да их финансирају. Пиштало је испричао занимљиву анегдоту са познатим песником Чарлсом Симићем, својим блиским пријатељем, добитником Пулицерове награде, на „Златном венцу” Струшких вечери поезије и многим другима. Симић, универзитетски професор у САД, годинама најављује одлазак у пензију.

- Отишао је када се у њега заљубила група постдипломаца, где нико није знао ко је Џек Николсон - рекао је Пиштало. Враћајући се на дистопију у којој живимо, Дежуловић се осврнуо на изборну трку у САД када су кандидати били Хилари Клинтон и Доналд Трамп. – Има ли генијалнијег примера дистопије – пет „ексера“, негде у Македонији, у подруму у Велесу, масовно производе лажне вести за америчке сајтове и дистопијска победа неког идиота наранџасте косе у Америци! Шапоња је такође испричао сличан пример са ширењем лажних вести током пандемије. Дауни је додао да су током пандемије многи редитељи почели да пишу: Квентин Тарантино, браћа Коен, Оливер Стоун. - Сада ће писци почети да снимају филмове - закључио је Дежуловић. На програму фестивала „ПРО-ЗА Балкан“ вечерас у 20.00 часова у Даут-пашином хамаму биће уручена награда „Прозарт“ Владимиру Пишталу, те писцима Ненаду Шапоњи, Мајди Корен, Мајку Даунију и Виолети Танчевој. -Златкова ће бити представљена.

Организатор фестивала „ПРО-ЗА Балкан“ је издавачка кућа „Прозарт Медиа“ из Скопља. Присталице „ПРО-ЗА Балкан“ су: Министарство културе и туризма, „Традуки“, Амбасада Србије, Културно-информативни центар Бугарске у Скопљу, КУД Содобност, Француски институт у Скопљу, Кинотека, Амбасада Грчке, „Браћа“ библиотека Миладиновци“, Винарија Стоби, СПОНА, Умно.мк и Метрица Културе.