Проучавање потенцијалног присуства и утицаја словенских племена на просторима данашње Велике Британије - Албион, Мале Британије – Бретање, Белгије и Холандије представља једну од најзагонетнијих и најмање истражених страница европске палеоисторије. Управо овој контраверзној и фасцинантној теми посвећена је ова књига. Ова студија домаћој и светској читалачкој публици открива читав низ до сада занемарених историјских записа, алтернативних тумачења и интригантних података који сугеришу да су словенске заједнице оставиле свој траг чак и на далеким, атлантским ободима европског континента.

Ослањајући се на детаљну анализу древних хроника, средњовековних летописа, као и на фрагменте сачуваних писаних извора, Волињец пажљиво реконструише могуће путеве и отиске Словена на ове крајне западне територије Европе. Писац ставља посебан акценат на она историјска сведочанства која из корена мењају традиционалне представе о велика сеоба народа.

Књига написана је са јасном намером да ширу јавност, али и стручне кругове, упозна са архивском грађом која је дуго остајала у сенци мејнстрим историографије. Наместо да се држи уобичајених, крутих шаблона и општеприхваћених приказа словенске прошлости, која се углавном везује за источну и југоисточну Европу, Волињец се храбро упушта у анализу регија које се у званичној науци ретко када доводе у контекст са Словенима. На тај начин, он скреће пажњу на изворе и документе који дефинитивно заслужују много педантније и објективније проучавање. Кроз тумачење историјских извора, митолошких предања, језичких сродности и археолошке грађе, аутор разматра везе између народа и култура чија се прошлост преплиће на страницама ове књиге.

Затим књига у друго поглавље отвара тему борби са Римом, односно говори о римском продору ка Западној Европи – Drang nach Westen. Ово је веома важан део, јер не можемо разумети античку европску историју ако не разумемо борбу између слободних племена и римске империјалне машине. Рим није био само град, нити само држава. Рим је био систем. Систем освајања, асимилације, правног преобликовања, културног потчињавања и промена историје. Историја и савремени догађаји су нераскидиво повезани са садашњошћу. Не можемо тумачити савремену политику без познавања прошлости.

Ево да узмемо један пример. ,,Гаудска хроника” (холандски: Gouds kroniekje, позната и као Historien van Hollant) је важна средњовековна холандска хроника. Настала је анонимно око 1440. године, а најстарији сачувани рукопис потиче из 1463. године. Своје прво штампано издање доживела је 1478. године у граду Гауди, захваљујући штампару Герарту Леуу (Gheraert Leeu) Говорићу сада о походима Јулија Цезара (лат. Gaius Iulius Caesar; 100. п.н.е. —44. п.н.е.).  Јулије Цезар 58. п.н.е. иде низ Рајну: „И дође код ових дивљих Словена. Борио се тешком муком, пошто је ту изгубио много војника.“

„Хроника Гауде“ овако пише о западним Холандским Словенима са Рајне:

„Одатле је Jулије Цезар сишао крај Рајне и стигао до дивљих Словена. Битка је вођена тешком муком, јер је ту изгубио много људи. Коначно су одлучили да разговарају међусобно. И они Словени упиташе Јулија Цезара ко је и одакле долази“. 1

1. Die cronike of die hystorie van Hollant, van Zeelant ende Vrieslant ende vanden Sticht van Utrecht door Jan van Naaldwijck. Gouda : Gerard Leeu. 1478, Nationale bibliotheek van Nederland. стр. 27а, 27. Еnde quam tot die wilde slaven Daer hi mit groter sorgen teghen street. want hi daer veel volcs verloes” - Die cronike of die hystorie van hollant van zeelant ende vrieslant ende van den sticht van utrecht. Van daer toech hi neder.ende quam tot die wilde slauen Daer hi mit groter sorghen teghen street. want hi daer veel volcs verloes Ende ten lesten quamt soe verre dat si spraec hilden En de die slauen vraechden iulius cesar. wien dat hi waer. ende waen hat hi quaem.“

Gouds kroniekje, Die cronike of die hystorie van Hollant, van Zeelant ende Vrieslant ende vanden Sticht van Utrecht door Jan van Naaldwijck. Gouda : Gerard Leeu. 1478, стр. 27а, 27

Изоставимо чињеницу да је агресор Цезар кренуо у рат против потпуно непознатог народа. За нас је важно да су ти људи били Словени. Цезар је ратовао на доњој Рајни са Словенима и то потврђују и непознати аутор „Гaудске Хронике“. Испоставило се да је Цезар у имао потешкоћа у директном војном потчињавању Словена западне Европе и да му је била потребна политичка манипулација. Смешно је да сaм Цезар у својим „Галским ратовима“ (Commentarii de Bello Gallico) нема ни речи о Словенима. Или он сам, или његови „исправљачи“, Словене називају другим именом – Mенапи. А у хроници 1478. године сачувано је име оних који су дали битку окупатору. Очигледно, Цезар није успео да победи, али је без сумње успео да покаже своју снагу, моћ и импресивност. Чим је Цезар са својим легијама газио, да освоји Фландрију, Словени су „хтели да га униште“: „…ови сурови Словени никога нису остављали да живи у миру. А пљачкали су и  на копну и на води, где су могли да науде некоме". 2 Дакле, пасус се завршава и аутор га сумира чудним речима које се не уклапају у контекст наратива, „ови окрутни Словени никога на свету нису оставили на миру“. Заправо, Цезар је дошао да се бори против „варвара“ у рату на Рајни, нису „дивљи“ Словени напали на Рим, него је ситуација обрнута. Ко од њих „никог не оставља на миру и тишини“? Ауторова фраза је искрено бесмислена за здраворазумног човека. Али је разумљиво ако се уђе у траг ко је муштерија тако изопачених, а ла историјских порука. Пошто је лавовски део књига тих дана писан у католичким манастирима, онда је, наравно, аутор летописа морао да следи савете и захтеве црквеног свештенства.

2. “Liete n dese wrede slauen nyement mit vreden. ende roefden altoes opten lande ende opten water. waer dat si yemant belegghen mochten” - Die cronike of die hystorie van Hollant, van Zeelant ende Vrieslant ende vanden Sticht van Utrecht door Jan van Naaldwijck. Gouda : Gerard Leeu. 1478, Nationale bibliotheek van Nederland. стр. 27а, 27.

Ево још нешто из ове хронике. Према Гаудиној хроници (Gouds kroniekje из 1478 г.), писана на старохоланском, у 673. године будући светац Вилиброрд је стигао у земље Холандије (стр. 9r). Дрско проваљује и разбија свете скулптуре у једном од овдашњих храмова (стр. 9r) и, истовремено, у Славенбургу гради прву цркву у Холандији. Истина, пре светог Вилиброрда и пре заузимања територија од стране Франца, ова земљa се звала Славенија (Slavenië ):

,,Овај племенити војвода Пепин назвао је земљу која се раније звала Славенија, Источна Француска. Сада се зове Холандија.“ (стр. 9v, Dese edel

hertoech puppyjn die dede dat lant dat te vo-

ren hiet slauenyen · dat dede hi hietē oestvran-

rijc dat nv hollant hiet). Дакле, око 675. године Вилиброрд гради „лепу цркву“ у Славенбургу и исте године креће у Рим. По свој прилици, за даља упутства и финансијску подршку за христијанизацију локалног становништва. „Изградио је прелепу цркву у старом Славенбургу, где се сада налази Влаардинген. Свети Вилиброрд је затим отишао у Рим.” (Ende stichte een scone kerke tot oude slauen burch daer nv vlaerdinc staet Dese heylighe sinte willibrort die toech tot roeme).

Слободни народи Европе, посебно они на северу и западу, дуго су стајали као препрека римском царском поретку. Оно што Римљани нису успели да заврше у античком периоду, иста политика ће касније наставити да довршава обновљено такозвано Свето римско царство, што заправо представља, својевременску НАТО алијансу, чији је главни центар моћи или мозак наравно био Ватикан и Папску државу, док је главна марионтска песница била франачка држава Каролинга Карла Великог. Векова касније, након што је посао са Западом завршен, покренута је источна операција. Drang nach Osten је немачки политички концепт и термин који означава историјску или прокламовану немачку експанзију ка словенским и балтичким територијама у Централној и Источној Европи. Овај продор не сме се посматрати одвојено од оригиналне идеје Рима и Светог римског царства о светској доминацији и робовласничком систему. У 20. веку, овај концепт је постао основа агресивне политике Адолфа Хитлера и идеје о „животном простору“ (Lebensraum) током Другог светског рата, што је довело до страшних злочина и планова за уништење словенског становништва. Није ваљда тешко прочитати германског кајзера као римског цезара. Ова борба практично постоји до данас где уместо франачке државе или нацистичке Немачке имамо Украјину у борби против Истока и Русије. Када говоримо о борбама са Римом, не говоримо само о војним сукобима. Говоримо о сукобу два света. С једне стране, царство - централизовано, правно организовано, модерно, војно дисциплиновано, али и немилосрдно у својој жељи да влада како би обезбедило огроман капитал за уски патрицијски круг, или свештеничку олигархију концентрисану дубоко у порама тог система. С друге стране, имамо старе племенске заједнице, традиционалне социјалисте, слободне, повезане са земљом и интегрисане са природом одакле црпе своју животну енергију, повезане са традицијом, са роду, са светилиштима, са својим језиком и са својим старим поретком. У том сукобу, Рим је често приказивао своје противнике као варваре и дивљаке, као разбојнике, као полуљуде, али истина је била сасвим супротна, цивилизовани Римљани су заправо били прави дивљаци који су одлучили да освоје стране земље, да промене језике и културну матрицу како би проширили своју робовласничку цивилизацију. То је стара техника. Када желите да освојите некога, прво га морате представити као дивљег, као заосталог, као опасног, као нецивилизованог. Тако је освајање лакше оправдати. Тако је њихову историју лакше избрисати. На тај начин је њихова земља лакше преузети. Дакле, овде имамо сукоб између старог – духовног и новог материјалног светског поретка.

Варвари су наизглед примитивни и живе у свом старом словенском племенском социјализму у интеграцији са природом, рекама, планинама, шумама, а са друге стране имамо наизглед цивилизовани Рим, мегалополис тог времена, који изгледа свечано и урбано, грандиозно, у коме имамо разне деструктивне забаве од гладијаторских игара до сексуалне и моралне декаденције, у коме се примењује робовладелски систем.

Али старе хронике и предања између редова показују да наши народи нису били варвари у смислу у којем ми мислимо данас. Имали су свој свет, своје законе, своје обичаје, своја светишта, своје војне савезе, своју духовност, имали су своју флоту, односно знање бродоградитељске науке, и наравно знали су да граде тврђаве попут Славенбурга или Вилтенбурга и других градова којима је посвећено посебно поглавље у овој књизи. Зато се Рим морао тако дуго и тако жестоко борити против овог поретка. Ево да узмемо још неки пример.

Холандски аутор Воутер Ван Гутовен (Wouter of Walter van Gouthoeven, Dordrecht 1577 - 1623) у својој хроници је записао: „Године 370. после рођења Господа нашега, или отприлике у то време, Вилти (Wilthen), који су сада Утрежани (Stichtse), и Словени, који су сада Холанђани (Slaven dat zijn nu Hollanders), и Доњи Саси (Nedder Sassen), који су сада Фризи, склопише међусобни савез и договор. Сакупише веома велику војску народа, па кренуше бродовима да плове уз Рајну, с намером да војном силом нападну и опустоше све валонске земље и Горњу Немачку, што су и учинили. И тако пођоше уз Рајну, наносећи велику штету пљачкањем и паљењем, секући и убијајући све што су могли да дохвате. Када је (римски) цар Валентинијан то сазнао, сакупио је велику војску под оружјем, како би се супротставио том бесном и суровом народу. И имао је велику и тешку битку против тог жестоког народа." 

3. Stichtse - је општина у холандској покрајини Утрехт. Извор: D'oude chronijcke ende historien van Holland (met West-Vriesland) van Zeeland ende van Wtrecht. 1620, Gouthoeven, W. van; печатар Severs, Jan, стр.51.

D'oude chronijcke ende historien van Holland (met West-Vriesland) van Zeeland ende van Wtrecht. 1620, Gouthoeven, W. van; печатар Severs, Jan, стр.51.

 Овде се помињу Словени у 4. веку, близу Рајне, који су заправо окупили велику војску не да би уништавали и пљачкали, како би се у почетку могло помислити, већ да би се борили, односно да би се бранили од напада против римског цезара Валентинијана. Ово звучи као ударац целој модерној историјској шеми у којој се, као што знамо, Словени стидљиво појављују на историјској сцени тек у 6-7. веку као дошљаци из Карпата у страним земљама Источног римског царства (Basileia tōn Rhōmaiōn – Византија).Ослањајући се на бројне историјске хронике и записе, аутор указује на чињеницу да су Словени у тим изворима често описани као изузетно високи људи, због чега их називају дивовима. У анонимну хронику ,,Chronicon Hollandiae" из 1459, сачуваном у рукописној традицији XV века, стоји: “Hollandie primordialis civitas dicitur Vlaerdinck, ubi Slavi magnum castrum erexerant, quod Slavenburch nominabant.” , у преводу: „Првобитним градом Холандије назива се Влардинген, где су Словени подигли велики замак који су називали Славенбург.“

 Иста хроника садржи нешто још необичније. У причи о рату са Јулијем Цезаром помиње словенског вођу: „Словенски вођа по имену Рабон, див чудесне величине…“ (Slavorum capitaneus nomine Rabon, mire magnitudinis gigas…).

Иста хроника даје физички опис: „Саксонци и Словени били су шумски људи, космати [дуге/бујне косе] и снажног тела.“ (Saxones et Slavi homines silvestres, hirsuti crine et robusti corpore.) Хроника каже да је Цезар, спуштајући се Рајном, дошао до Новиомагума, а затим повео: „ужасан рат са поменутим шумским Словенима“ (cum prefatis silvestribus Slavis horribile bellum commisit). Према истом тексту, Цезар је у сукобу изгубио много својих људи. После разговора са њим, Словени га питају ко је и одакле долази. Када им одговара да долази из Рима и да намерава да земље потчини Римљанима, долази до нове битке. Хроника проповеда: „Словенски вођа по имену Рабон, див чудесне величине, такође је тамо погинуо…“ (Slavorum capitaneus nomine Rabon, mire magnitudinis gigas, etiam ibidem peremptus est…). Дакле, хроничар не каже само да је Рабон био „висок човек“. Он употребљава латинску реч gigas, што дословно значи џин/див. Али прича се ту занимљиво наставља. Након Цезаровог одласка, хроника каже: да су Словени поново жестоко ратовали „на копну и на мору“ и нису допуштали другима да мирно пролазе. (Slavi ferociter … preliabantur terra marique) 4

4. Извор: Chronicon Hollandiae (-1459), ed. Henri Obreen, Bijdragen en Mededeelingen van het Historisch Genootschap, Deel 46, fol. 37–37v, стр. Цела епизода може се превести овако:

„Када је [Цезар] одговорио да је дошао из града Рима, који је глава света, како би сву земљу могао потчинити Римљанима, Словени му објавише бој, у којем погибе Цезаров сродник; ипак је и словенски вођа по имену Рабон, див чудесне величине, тамо погинуо. Тако су били побеђени и обећали су да ће бити потчињени Римљанима.“

 Словени су описани на сличан начин у још једној холандској хроници. Најстарија доступна „дигитализована“ холандска хроника је хроника Корнелија Аурелијуса (Cornelius Gerardi Aurelius, 1460-1531), из 1517 - „Хроника Холандије, Зеландије и Фризије, заједно са Хроником бискупа Утрехта“, или „Divisiekroniek“ ( Die cronycke van Hollandt, Zeelandt ende Vrieslant, als Divisiekroniek). Koрнелије Аурелије на страни 17v јасно пише: „Недалеко од ушћа реке Мeусе, где се Меуса улива у море, дивови су сишли на земљу и заузели ово место и остали тамо да живе. И саградише ту велики и моћан град-тврђаву и назваше га Славенбург (Slavenburch) јер су се звали Словени (Slaven).“ 5

 5. Ende quamen ten lesten ghezeylt about die mondt van der Masen, daer die Mase in die zee coemt. Ende ghingen daer op dat lant, ende gehmen aldaer die plaetse, ende sloegen hem neder, ende bleven daer lange tijt wonen in tenten ende hutten van hout ende rysen ghemaect. Ten lesten gepmen si een plaetse daer si een fortresse ende veste timmerden ende maecten voer den overvalle hore vianden, wanttet na der zee was, dwelcke groot ende swaer was, ende hietent Slavenburch, nae hemselven, want si Slaven hieten“. - Die cronycke van Hollandt, Zeelandt ende Vrieslant, als Divisiekroniek, p. 17v.

Коначно, ово преиспитивање улоге Словена у Британији и Холандији има много шири значај, јер покреће суштинске дебате о комплексним етничким, језичким и културолошким преплитањима међу народима старе Европе. Сведочанства која је Волињец прикупио, заједно са његовим специфичним геополитичким и историјским интерпретацијама, нуде изванредно полазиште за сва будућа истраживања. Овај рад нас директно приморава на озбиљну ревизију и преиспитивање досадашњих догми о географским и културним границама древног словенског света.

У издању Огњила, ова књига намењена је свима који се интересују за древну европску историју, старе писане изворе и порекло словенских народа. Она позива читаоце да се непосредно упознају са историјском грађом и сами размотре питања која аутор покреће.

Књига „Словени на крајњим границама западне Европе — Дивови Албиона“ Адама Волињца посвећена је истраживању ових старих записа, хроника и предања у којима аутор препознаје трагове словенског присуства у западним областима европског континента. Полазећи од необичних сведочанстава сачуваних у старијој историографској литератури, дело отвара питања порекла становништва ових крајева, сеоба, промена народних имена и односа између историјског памћења и митолошког приповедања.

У средишту књиге налази се покушај да се поново прочитају извори који су прошлост Европе описивали другачијим језиком и у другачијим категоријама од оних које данас користимо. У тим списима народи се појављују под различитим именима, њихова порекла повезују се са далеким земљама, а приче о оснивању градова преплићу се са предањима о изгнанствима, ратовима и великим сеобама. Волињец настоји да ове расуте податке повеже у ширу целину и да испита могућност да поједина западноевропска предања чувају успомену на становништво које доводи у везу са Словенима.

Истраживачки подстицај аутор проналази у „Краљевству Словена“ Мавра Орбинија, објављеном 1601. године. Посебну пажњу привукао му је одломак у којем Орбини, позивајући се на Петра Суфрида и холандску хроничарску традицију, преноси причу о становницима Албиона названим дивовима и Словенима, њиховом протеривању из Британије и преласку на континент. Према том предању, њихово кретање завршава се у области ушћа реке Мезе, где се појављује прича о утврђењу Славенбургу. Управо овај спој британске легенде, холандске хронике и словенског имена представља почетну тачку из које се развија читаво дело.

Орбинијев запис тако постаје повод за трагање за другим ауторима, старијим сведочанствима и сродним верзијама исте приче. Волињец своју пажњу усмерава пре свега на западноевропску литературу, настојећи да покаже како се питање словенских веза са овим просторима појављује и у списима насталим изван словенског света. Читаоцу представља грађу у којој се смењују историографски наводи, локална предања, тумачења имена и описи старих насеља. Кроз њих излаже своју тезу о дубљим везама између словенске прошлости и атлантских области Европе. Аутор посматра овај простор кроз кретање народа и преношење традиција, настојећи да прати везе које прелазе границе данашњих држава. У таквом приступу море добија посебну улогу: оно је пут којим се, у хроникама и легендама које књига разматра, преносе људи, имена и приче о пореклу.

Значајан део истраживања посвећен је Велетима и различитим облицима њиховог имена, међу којима се јављају Wilten, Wilzi, Vilti и сродни називи. Волињец упоређује ове облике и разматра њихову могућу повезаност са именима места и становништва западне Европе. Питање именовања заузима важно место у његовом поступку: како се једно име мења у различитим језицима, како га бележе хроничари и да ли његови каснији облици могу сачувати успомену на старије заједнице? На тим питањима заснива се велики део ауторовог повезивања писаних извора и географских назива.

Посебно поглавље обрађује градове и места у Холандији и суседним областима које аутор доводи у везу са словенским именима и предањима. Међу њима су Вилтенбург, повезан са Утрехтом, Славенбург, као и Дордрехт, Лајден и друга насеља. У овом делу књиге локална историја добија шири значај: прича о настанку једног града постаје део расправе о кретању народа, а стари назив утврђења полазиште за разматрање његових могућих оснивача. Аутор настоји да повеже називе, хроничарске извештаје и традиције о насељавању, градећи сопствено тумачење прошлости ових крајева.

Фризија представља још једну важну област истраживања. Кроз различите облике њеног имена и записе о пореклу становништва, Волињец проширује расправу о везама између западних и источнијих делова Европе. Овај простор у књизи има улогу споне између острвског и континенталног света. Приче о доласцима са мора, сукобима и тражењу нових станишта повезују се са широм темом променљивог идентитета народа, чија су имена и порекла у старој литератури често тумачена на више начина.

Британски део књиге уводи читаоца у свет Албиона, легендарних владара и приповести о најстаријим становницима острва. Поглавља посвећена краљу Артуру, Енгсту и Хорси, као и Гоемагогу и дивовима Скитије, повезују познате мотиве британске традиције са ауторовим питањем о њиховој могућој словенској позадини. Ове личности и предања посматрају се у односу на приче о освајању, смењивању становништва и успостављању нових поредака. Волињца нарочито занима шта се у тим приповестима могло сачувати од успомене на раније заједнице и како су њихови ликови временом добијали легендарна обележја.

Поднаслов „Дивови Албиона“ издваја најупечатљивији мотив дела. Дивови се у књизи појављују као становници древног света, противници придошлица, владари земље и градитељи великих споменика. Аутор разматра могућност да се иза појединих представа о дивовима налазе предања о људима необичне висине и снаге, чији је изглед у каснијем приповедању преувеличан. Истовремено, настоји да њихове називе, порекло и улогу у легендама повеже са народима о којима говоре хронике које користи.

Тако мотив дива постаје место сусрета више тема: телесне величине, ратничке снаге, старине становништва и памћења о некадашњим градитељима. У ауторовом читању, предања о огромним људима отварају питање начина на који су касније заједнице објашњавале затечене грађевине и остатке прошлости. Посебно место у том кругу имају мегалитски споменици и приче о њиховом подизању. Волињец их укључује у своје истраживање као део традиције у којој се велика камена здања повезују са изузетним прецима, њиховом снагом и знањем.

Митолошки слој књиге проширује ову расправу на култове, симболе и сродне представе у различитим европским традицијама. Поглавље о култу Беле Даме уводи посебан тематски ток, у којем аутор разматра женске митолошке ликове и њихово место у северноевропском наслеђу. Поред питања ко је насељавао одређене области, дело поставља и питање какве су представе о свету ти становници могли да преносе. Историја насељавања тако се преплиће са историјом веровања, а географски простор добија и своју симболичку димензију.

У завршним поглављима Волињец настоји да своју основну тезу подупре грађом коју распоређује у митолошку, археолошку и лингвистичку целину. Тиме сабира различите правце истраживања започете у претходним деловима. Називи народа и места, предања о дивовима, описи споменика и тумачења материјалних остатака доводе се у међусобну везу. Њиховим поређењем аутор гради аргументацију за своје виђење ране европске прошлости.

Важан део књиге представља предговор Александра Митића, који тему поставља у шири оквир расправе о везама Словена са Британијом и Холандијом. У њему се помињу и ранији аутори са наших простора који су се, на различите начине, бавили сродним питањима, међу њима Милош Црњански, Реља Новаковић, Ранка Куић и Илија Живанчевић. Митић затим разматра предања о дивовима на словенском северу и југу, успостављајући тематску везу између западноевропске грађе и словенског усменог и писаног наслеђа.

По начину излагања, „Дивови Албиона“ спајају истраживачку намеру са приповедачким приступом. Цитати, напомене и библиографске референце смењују се са ауторовим објашњењима, питањима и поређењима. Илустрације допуњују текст и приближавају читаоцу изворе, просторе и мотиве о којима се говори. Књига је намењена публици заинтересованој за старе хронике, словенску прошлост, митологију и другачија тумачења историје Европе.

Њена главна тематска нит јесте однос између сачуваног записа и његовог каснијег тумачења. Шта нам једна хроника говори о времену које описује, а шта о свету у којем је настала? Како се предање преноси из једног дела у друго? На који начин народна имена мењају значење и колико дуго место може чувати успомену на своје раније становнике? Волињец овим питањима приступа са јасно израженом тезом о словенским везама са западноевропским просторима, позивајући читаоца да прати изворе и поређења на којима је заснива.

„Словени на крајњим границама западне Европе — Дивови Албиона“ тако представља ауторско истраживање у којем се сусрећу хроника, легенда, географија и тумачење језика. Његову окосницу чини пут од једног Орбинијевог одломка до широког круга прича о Албиону, Фризији, холандским градовима и народима северне Европе. Кроз тај пут Адам Волињец излаже своје виђење могућих словенских трагова на атлантском западу и отвара простор за разговор о изворима, историјском памћењу и начинима на које реконструишемо далеку прошлост.

 Садржај укратко:

I – „Slaven, dat sijn nu Hollanders“ (Словени, они су сада Холанђани)

II – Drang nach Westen (Пробој на запад)

III – De Slaven en de Wilten – Wilzi, Vilti, Veleti, Вељићи

IV – Словенски градови у Холандији

V – Friesland – Frissia, Фρισσοι, Phrisiа, Pruzziа, Prissia, Prussia

VI – Краљеви Артур, Енгст и Хорса

VII – Goemagog – Дивови Скитије

VIII – Nordisches Matriarchat – Култ Беле Даме

IX – Wiltshire – Велетски округ

X – Митолошка потврда

XI – Aрхеолошка потврда

XII – Лингвистичка потврда