Предавање је осветлило стваралачки и научни пут архитекте Ђурђа Бошковића (1904–1990), једне од кључних личности у развоју српске конзерваторско-рестаураторске праксе и истраживању средњовековне архитектуре, као и његову изузетну сарадњу са француским византологом Габријелом Мијеом. Др Ћирић је показала да управо у овој сарадњи, започетој након Другог међународног конгреса византолога у Београду 1927. године, лежи један од најплоднијих примера научне размене између Србије и Француске у међуратном периоду. 

Из архивске грађе која се чува у Археолошком институту у Београду, посебна пажња посвећена је фотографијама, скицама, преписци и цртежима из Бошковићеве заоставштине, међу којима посебно место заузимају снимци означени руком натписом Mission Millet („Мисија Мије“) 1935. године. Ови материјали сведоче о заједничком раду двојице истраживача на документовању српских средњовековних споменика, укључујући и цркву Св. Ђорђа у Старом Нагоричину, где је Бошковић већ као млади архитекта 1927. године уочио да храм краља Милутина почива на остацима старије грађевине, највероватније из XI века. 

То откриће, како је нагласила др Ћирић, представља прекретницу у његовој каријери. Габријел Мије, препознавши значај младог сарадника, охрабрио га је да своја запажања самостално објави у престижној публикацији Mélanges Ouspensky – L’art byzantin chez les Slaves (1930), где је Бошковић представио анализу две фазе градње у Старом Нагоричину. 

Неколико година касније, на захтев скопског митрополита Варнаве, Бошковић је званично постављен за рестаураторa цркве Св. Ђорђа. За радове који су уследили 1930. године одобрен му је кредит од 52.000 динара. У његовој заоставштини чува се и дневник радова, јединствен по детаљности записа о грађи, конструкцији, зидним структурама и декоративним слојевима, као и велики број скица и прецизних техничких нацрта којима је документовао стадијуме рестаурације. Ти материјали показују да је Бошковић већ тада успоставио методолошки оквир који спаја архитектонску анализу, археологију и историју уметности. 

Посебну пажњу публике изазвало је излагање о Летопису Цркве Св. Ђорђа у Старом Нагоричину, који је водио протојереј Петар Гагулић. Др Ћирић је истакла да је пре неколико година, сасвим случајно, дошла до овог изузетног извора захваљујући Кости Гагулићу, сину аутора, који јој је уступио копију рукописа. У Летопису се са изузетном прецизношћу бележе посете Габријела Мијеа и Ђурђа Бошковића, као и њихов рад на рестаурацији храма. Протојереј Гагулић је, према сведочењу свога сина, лично превозио Бошковића у колима (чези) током истраживања по околним селима у области Скопске Црне Горе. На појединим фотографијама из Бошковићевог архива може се препознати и сам свештеник, што овај рукопис додатно потврђује као драгоцен историјски извор. 

У другом делу излагања указано је на Бошковићеве скице настале током истраживања са Мијеом, међу којима се издваја цртеж западне фасаде с натписом у опеци ΦΧΦΠ (Φῶς Χριστοῦ Φαίνει Πᾶσιν – „Светлост Христова обасјава све“). 

Поред тога, публика је први пут имала прилику да чује и о новим открићима до којих је др Ћирић дошла током конференције 16. октобра 2025. године у Bibliothèque byzantine – Collège de France у Паризу. Реч је о до сада непознатој преписци и административним документима који се односе на рад Mission Millet у Краљевини Југославији, током заједничког теренског рада Габријела Мијеа и Ђурђа Бошковића 1934–1935. године. 

Предавање је, на основу новооткривених докумената, личних сведочанстава и архивских трагова, оживело једно од најважнијих поглавља у историји заштите немањићких задужбина у Македонији. Потврдило је колико архивска грађа може оживети не само прошлост већ и разумевање културног идентитета Старог Нагоричина, једине сачуване петокуполне цркве из времена краља Милутина на овим просторима.